Prodavanje djece za parče hljeba: Očevi u Avganistanu prinuđeni da donose nemoguće odluke

Jogita Limaje

BBC dopisnica iz Avganistana

U svitanje, stotine muškaraca se okupljaju na prašnjavom trgu u Čagčaranu, glavnom gradu avganistanske provincije Gora.

Staju u red uz put, nadajući se da će naići neko ko će im ponuditi bilo kakav posao.

Od toga da li će dobiti neki posao zavisi da li će njihove porodice tog dana imati šta da jedu.

Međutim, šanse da ga dobiju su male.

U prethodnih šest nedelja, Džuma Kan (45) je samo tri dana uspeo da pronađe posao za dnevnicu od 150 do 200 avgana (2,5 do 3,13 američkih dolara).

„Moja deca su tri noći zaredom išla na spavanje gladna. Supruga je plakala, deca su plakala.

„Zato sam molio komšiju da mi pozajmi novac da kupim brašno. Živim u strahu da će mi deca umreti od gladi".

On je samo jedan od mnogih koji su u sličnoj situaciji.

Upozorenje: U tekstu ima uznemirujućih detalja

Ćak tri od četiri stanovnika Avganistana ne mogu da zadovolje ni osnovne životne potrebe, prema podacima Ujedinjenih nacija (UN).

Stopa nezaposlenosti je ogromna, zdravstveni sistem se suočava sa velikim poteškoćama, a humanitarna pomoć koja je nekada obezbeđivala osnovne potrepštine milionima ljudi je drastično smanjena.

Procenjuje se da je 4,7 miliona Avganistanaca, što je više od desetine stanovništva zemlje, na ivici gladi.

Gor je jedna od najteže pogođenih provincija, a muškarci su očajni.

„Dobio sam informaciju da moja deca nisu jela dva dana", kaže Rabani, dok mu glas podrhtava.

„Imao sam osećaj da treba da se ubijem.

„Ali sam onda pomislio: Kako bi to pomoglo mojoj porodici?

„Zato sam ovde i tražim posao".

Kvadža Ahmad jedva uspeva da izgovori nekoliko reči pre nego što zaplače.

„Umiremo od gladi.

„Starija deca su mi umrla, zato moram da radim da prehranim porodicu.

„Ali star sam i niko ne želi da mi da posao", kaže on.

Kada se otvori pekara u blizini trga, vlasnik okupljenima deli bajat hleb.

Vekne se razgrabe za svega nekoliko sekundi, a petorica, šestorica muškaraca grčevito drže dragocene komade.

Odjednom se stvara nova gužva.

Dolazi muškarac na motociklu koji traži radnika za nošenje cigli.

Desetine muškaraca jure ka njemu pokušavajući da dobiju posao.

Za dva sata koliko smo bili na trgu, posao su dobila samo trojica muškaraca.

U obližnjim zajednicama, skromnim kućama razasutim po golim, smeđim brdima, podno snežnih vrhova planinskog venca Sija Koha, jasno se vidi razoran uticaj nezaposlenosti.

Abdul Rašid Azimi uvodi nas u njegov dom i dovodi dvoje dece - sedmogodišnje bliznakinje Rokiju i Rohilu.

Privija ih uz sebe, želeći da objasni zašto donosi nezamislive odluke.

„Spreman sam da prodam moje ćerke", govori kroz suze.

„Siromašan sam, u dugovima i bespomoćan.

„Vraćam se kući ispucalih usana, gladan, žedan, očajan, i sluđen.

„Deca mi prilaze i govore: 'Baba, daj nam malo hleba.'

„Ali šta mogu da im dam? Gde da nađem posao?"

Abdul kaže da je spreman da ćerke proda za udaju ili obavljanje kućnih poslova.

„Ako prodam jednu ćerku, mogao bih da prehranim ostalu decu najmanje četiri godine", kaže on.

Grli i ljubi Rohilu dok plače.

„Srce mi se cepa, ali to je jedini način".

„Sve što imamo za jelo jesu hleb i vrela voda, čak nemamo ni čaj", kaže njihova majka Kajhan.

Prodaju se ćerke, a ne sinovi, jer se kulturološki muška deca smatraju budućim hraniteljima porodice, a u Avganistanu je to još izraženije, jer talibani ograničavaju obrazovanje i rad ženama i devojčicama.

Pored toga, postoji tradicija da tokom braka porodica devojčice dobija bračni poklon od porodice dečaka.

Dvojica njihovih sinova tinejdžera rade kao čistači cipela u centru grada.

Treći skuplja smeće koje Kajhan koristi kao gorivo za kuvanje.

Said Ahmad kaže da je već bio primoran da proda petogodišnju ćerku Šajku pošto je dobila upalu slepog creva i cistu na jetri.

„Nisam imao novca da platim troškove lečenja.

„Zato sam prodao ćerku rođaku", kaže on.

Šajkina operacija je bila uspešna.

Troškovi operacije plaćeni su delom iznosa za koji je prodata - 200.000 avgana (3.200 dolara).

„Da sam tada uzeo ceo iznos, odmah bi je odveo.

„Zato sam mu rekao da mi sada da koliko je potrebno za njeno lečenje, a da mi ostatak isplati tokom narednih pet godina, posle čega može da je odvede.

„Ona će mu postati snaja", objašnjava Said.

Šajka mu obavija njene malene ruke oko vrata.

Njihova bliskost je očigledna, ali za pet godina, kada bude imala tek 10 godina, moraće da ode u kuću rođaka i da se uda za jednog od njegovih sinova.

„Da sam imao novca, nikada ne bih doneo takvu odluku", kaže Said.

„Ali onda sam pomislio: Šta ako umre bez operacije?

„Dati nekome tako malo dete znači mnogo briga i strepnje.

„Dečji [brakovi] podrazumevaju probleme, međutim, pošto nisam mogao da platim njeno lečenje, mislio sam da će ovako bar biti živa".

Dečji brakovi su i dalje široko rasprostranjeni u Avganistanu i njihov broj raste zbog zabrane obrazovanja devojčica koju je uvela talibanska vlada.

Pre samo dve godine Said je dobijao određenu pomoć.

Tada su on i njegova porodica, kao i milioni drugih Avganistanaca, dobijali pakete pomoći u hrani: brašno, ulje za kuvanje, sočivo, i dodatke ishrani za decu.

Međutim, kako je poslednjih nekoliko godina međunarodna pomoć drastično smanjena, veliki broj stanovnika je lišen podrške koja može da im spasi život.

Sjedinjene Američke Države (SAD), koje su nekada bile najveći donator Avganistanu, ukinule su gotovo svu pomoć toj zemlji prošle godine.

Mnogi drugi važni donatori, među kojima je i Ujedinjeno Kraljevstvo (UK), takođe su značajno smanjili donacije.

Trenutni podaci UN-a pokazuju da je pomoć koja je pristigla tokom ove godine za 70 odsto manja nego 2025.

Situaciju dodatno pogoršava velika suša, koja je pogodila više od polovine provincija u zemlji.

„Nismo dobili pomoć ni od koga - ni od vlasti, ni od nevladinih organizacija", kaže meštanin Abdul Malik.

Talibani, koji su preuzeli vlast 2021. godine, takođe krive prethodnu avganistansku administraciju, koja je pala posle povlačenja stranih snaga iz zemlje.

„Tokom 20 godina okupacije stvorena je veštačka ekonomija zahvaljujući prilivu američkih dolara", kaže za BBC Hamdulah Fitrat, zamenik portparola talibanske vlade.

„Po završetku okupacije nasledili smo siromaštvo, teškoće, nezaposlenost, i druge probleme".

Pogledajte: Gladna avganistanska porodica prinuđena da proda ćerku za 500 dolara

Međutim, politike talibana, naročito ograničenja uvedena ženama, takođe su jedan od ključnih razloga zbog kojih donatori uskraćuju pomoć zemlji.

Na pitanje o razlogu povlačenju donatora, talibanska vlast je odbacila svaku odgovornost, navodeći da „humanitarna pomoć ne bi smela da bude politizovana".

Fitrat kaže i da talibanska vlast ima planove „za smanjenje siromaštva i otvaranje radnih mesta sprovođenjem velikih ekonomskih projekata", pominjući nekoliko infrastrukturnih i rudarskih projekata.

Ali, iako bi dugoročni projekti jednog dana mogli da pomognu, jasno je da milioni ljudi jednostavno neće preživeti bez hitne pomoći.

Jedan od njih je Mohamad Hašem, čija četrnaestomesečna ćerka je umrla pre nekoliko nedelja.

„Moje dete je umrlo od gladi i zbog nedostatka lekova...

„Kada je dete bolesno i gladno, jasno je da će umreti", kaže on.

Jedan lokalni starešina kaže da je smrtnost dece, uglavnom zbog neuhranjenosti, „značajno porasla" tokom poslednje dve godine.

Međutim, ovde ne postoje zvanični podaci o smrtnim slučajevima.

Groblje je jedino mesto gde mogu da se pronađu dokazi o naglom porastu smrti dece.

Zato smo, kao što smo i ranije činili, odvojeno brojali male i velike grobove.

Malih grobova bilo je približno dvostruko više nego velikih, što ukazuje da je umrlo dvostruko više dece nego odraslih.

Dodatni dokazi su u glavnoj pokrajinskoj bolnici u Čagčaranu.

Najopterećenije je neonatološko odeljenje, gde su novorođenčad.

Svi kreveti su zauzeti, a u nekima leže po dve bebe.

Većina beba su pothranjene, a mnoge imaju problem sa disanjem.

Medicinska sestra dovozi mali krevetac sa novorođenim bliznakinjama.

Rođene su dva meseca pre termina.

Jedna ima dva, a druga svega kilogram.

Stanje im je kritično i odmah su priključene na kiseonik.

Njihova majka, 22-godišnja Šakila, oporavlja se na odeljenju za porodilje.

„Veoma je slaba jer je tokom trudnoće jedva imala šta da jede, samo hleb i čaj", objašnjava baka bliznakinja Gulbadan.

„Zato su bebe u ovakvom stanju".

Nekoliko sati posle našeg odlaska iz bolnicu, teža bliznakinja je umrla pre nego što je dobila ime.

„Lekari su pokušali da joj pomognu, ali je umrla", rekla je sutradan njena slomljena baka.

„Umotala sam njeno maleno telo i odnela je kući.

„Kada je njena majka saznala, onesvestila se".

Pokazujući na preživelu bebu, Gulbadan dodaje: „Nadam se da će makar ona preživeti".

Medicinska sestra Fatima Huseini kaže da ima dana kada umru i po tri bebe.

„U početku mi je bilo veoma teško da gledam decu koja umiru.

„Ali sada nam je to skoro postalo normalno", kaže ona.

Doktor Muhamed Musa Oldat, koji vodi neonatološko odeljenje, kaže da stopa smrtnosti dostiže čak 10 odsto, što je „neprihvatljivo".

„Ali zbog siromaštva, broj pacijenata svakodnevno raste", kaže on.

„A ovde nemamo dovoljno resursa da pravilno lečimo bebe".

Na pedijatrijskom odeljenju intenzivne nege leži Zamir, koji ima tek šest nedelja i boluje od meningitisa i upale pluća.

Obe bolesti mogu da se izleče, ali lekari bi morali da urade magnetnu rezonancu, a bolnica nema potrebnu opremu.

Možda najšokantnija informacija koju smo dobili od medicinskog osoblja je da državna bolnica nema lekove za većinu pacijenata, pa porodice moraju same da ih kupuju u apotekama.

„Ponekad, ako ostanu lekovi od bebe neke imućnije porodice, koristimo ih za bebe čije porodice ne mogu da ih priušte", kaže Fatima.

Nedostatak novca primorava mnoge porodice da donose teške odluke.

Gulbadanina unuka koja je preživela se malo popravila i disanje joj se stabilizovalo.

Ali nekoliko dana kasnije porodica ju je odvela kući.

Jednostavno nisu mogli da priušte da ostane u bolnici.

Iz istog razloga su bebu Zamira roditelji odveli kući.

Sada njihova majušna tela moraju sama da se bore da prežive.

Dodatno izveštavanje: Imodžen Anderson, Mahfuz Zubaide i Sandžaj Ganguli

• 'Iz ove kože se ne može': Život ispod praga siromaštva u Srbiji
• Majka u Avganistanu: „Lekovima moram da smirujem moju gladnu bebu"
• Avganistan: Roditelji gladnoj deci daju lekove za smirenje, drugi ih prodaju da bi preživeli