Šta bi se desilo kad bi GPS - Globalni pozicioni sistem - prestao da radi?
Za početak, svi bismo morali da uposlimo mozak i malo obratimo pažnju na svet oko sebe dok putujemo od tačke A do tačke B.
Možda to ne bi bilo toliko loše: manje bi bile šanse da uletimo kolima u reku ili sletimo sa litice zahvaljujući našem neopravdano bezrezervnim poverenju u navigacione uređaje.
Odaberite sami omiljenu priču o onoj vrsti idiotluka do koje samo GPS može da dovede.
Moja je švedski par koji je pogrešno upisao italijansko ostrvo Kapri i pojavio se stotinama kilometara dalje u Karpiju, pitajući se kuda se delo more.
- Vraća se čuveni Motorolin telefon na preklapanje
- Žena koja je utabala put GPS-u
- Sat koji je pronalazača koštao milione
Ali to su izuzeci.
Uređaji koji koriste GPS obično nam ne dozvoljavaju da se izgubimo. Kad bi zakazao, putevi bi bili zakrčeni vozačima koji zastaju da čkilje u znakove ili zastaju da se pomognu mapama.
Ako do posla putujete vozom, na tablama za informacije ne biste mogli da saznate kad da očekujete sledeću vezu.
Nazovite taksi i zatekli biste izmučenog dispečera koji pokušava da održi flotu na broju pozivajući vozače telefonom. Otvorite aplikaciju za Uber i - dobro, shvatili ste.
Bez GPS-a, hitne službe morale bi dobrano da se pomuče: dispečeri ne bi mogli da lociraju pozive na osnovu telefonskog signala pozivača ili da prepoznaju koja su im ambulantna ili policijska kola najbliža.
Dolazilo bi do gužve u lukama: kranovima za kontejnere potreban je GPS da bi mogli da istovare brodove.
Pojavljivale bi se praznine na policama u supermarketima jer bi se zablokirali logistički sistemi zasnovani na opskrbljivanju „u pravi čas". Fabrike bi mogle da stoje u mestu, jer njihove sirovine takođe ne bi stizale u pravo vreme.
Zemljoradnja, građevina, ribarstvo, istraživanje javnog mnjenja - sve su to druge oblasti pomenute u izveštaju britanske vlade u kom se procenjuje da bi pad GPS-a u prvih pet dana državu koštao oko jednu milijardu dolara dnevno.
Kad bi sve to potrajalo duže, mogli bismo da se zabrinemo za otpornost čitave gomile drugih sistema koji vam možda ne bi pali na pamet ako o GPS-u razmišljate samo kao o sistemu lociranja.
On to i jeste, ali je i služba za određivanje vremena.
GPS se sastoji od 24 satelita od kojih svi nose satove usklađene do ekstremnog stepena preciznosti.
Kad vaš pametni telefon koristi GPS da vas locira na mapi, on hvata signale nekih od tih satelita - i pravi proračune na osnovu vremena koje je potrebno da se pošalje signal i gde se satelit nalazi.
Ako satovi na tim satelitima omanu za hiljaditi deo sekunde, vi ćete zalutati za 200 ili 300 kilometara.
Dakle, ukoliko želite informacije o neverovatno tačnom vremenu, GPS je pravo mesto na kome ćete ih dobiti.
Pomislite samo na telefonske mreže: vaši pozivi dele prostor sa drugima preko tehnike zvane multipleksovanje - podaci dobijaju vremenski pečat, skrembluju se i dešifruju na drugom kraju.
Greška od oko sto hiljaditog dela sekunde može da napravi velike probleme. Bankovna plaćanja, berza, elektrodistribucija, digitalna televizija, informacije u oblaku - sve to zavisi od toga da se različite lokacije slože oko istog vremena.
- Kad Nobelovac savetuje: Kako da vam duže traje baterija za telefon
- Čemu služi 5G mreža i da li ima razloga za brigu
Kad bi GPS zakazao, koliko dobro, koliko rasprostranjeno ili koliko dugo bi sistemi bekapa uspeli da održi sve ove aktivnosti u pokretu? Odgovor koji ne umiruje previše je da izgleda da niko ne zna.
Nije ni čudo da se GPS ponekad naziva „nevidljivom uslužnom alatkom".
Pokušaj da mu se odredi novčana vrednost ispostavio se gotovo nemogućim. Kako to pisac Greg Milner kaže u knjizi Pinpoint: Kako to GPS menja naš svet, mogli biste jednako da se zapitate: „Koliko kiseonik vredi ljudskom respiratornom sistemu?"
To je neverovatna priča jednog izuma koji je prvi put stekao podršku Američke vojske zato što je mogao da pomogne pri bombardovanju ljudi - a čak je i onda ona bila daleko od toga da bude sigurna da joj tako nešto treba. Jedan uobičajeni odgovor bio je: „Znam gde sam, šta će mi prokleti satelit da mi kaže gde sam?"
Prvi GPS satelit bio je lansiran 1978. godine - ali tek su tokom Prvog zalivskog rata, 1990. godine, skeptici bili preobraćeni.
Kad je Operacija Pustinjska oluja naletela na pravu pustinjsku oluju, a uskovitlani pesak smanjio vidljivost na pet metara, GPS je omogućio vojnicima da obeleže lokaciju mina, pronađu put nazad do izvora vode i izbegnu da usput smetaju jedni drugima.
On je predstavljao toliko očigledan spas po život, a vojska je imala toliko malo prijemnika na raspolaganju, da su vojnici molili porodice u Americi da troše vlastiti novac kako bi im slali komercijalno dostupne uređaje u vrednosti od preko 1.000 dolara.
Imajući u vidu prednosti koje je GPS pružao, možda se pitate zašto su ga Američke oružane snage toliko voljno ustupile svima na korišćenje. Istina je da nisu, ali nisu mogle mnogo šta da urade po tom pitanju.
Isprobale su da nameste satelite tako da šalju praktično dva odvojena signala - precizan za njihovu upotrebu i slabijeg kvaliteta, neprecizniji za civile - ali kompanije su našle pametne načine da izvuku više fokusa iz nepreciznijih signala. A ekonomski podsticaj je postajao sve očigledniji.
Predsednik Bil Klinton je konačno 2000. godine popustio pred očiglednim i učinio visokokvalitetni signal dostupan svima.
Američki poreski obveznici plaćaju milijardu i kusur dolara godišnje koliko je potrebno da bi GPS funkcionisao i to je veoma lepo od njih. Ali da li je ostatku sveta pametno da se oslanja na njihovu neprekinutu velikodušnost?
GPS, zapravo, nije jedini globalni navigacioni satelitski sistem.
Postoji i ruski, koji se zove Glonas - mada on nije toliko dobar. Kina i Evropska unija imaju vlastite uznapredovale projekte, po imenu Beidu i Galilej. Japan i Indija takođe rade na svojim sistemima.
Ovi alternativni sateliti mogli bi da nam pomognu da prevaziđemo probleme karakteristične za GPS - ali bi mogli da postanu i primamljive vojne mete u nekom budućem sukobu, a možete lako da zamislite nekakav svemirski rat koji nas sve isključuje sa mreže.
Dovoljno velika sunčeva oluja takođe bi mogla da odradi posao.
Postoje zemaljske alternative satelitskoj navigaciji. Glavna se zove e-Loran, ali ona ne pokriva čitav svet, a neke zemlje ulažu više od drugih u nacionalne sisteme.
Jedna velika prednost e-Lorana jeste taj što su njegovi signali jači. Kad signali GPS-a pređu 20.000 kilometara do Zemlje, oni su izuzetno slabi - zbog čega ih je strašno lako ometati, ili uraditi spufovanje, ukoliko znate šta radite.
Ljudi plaćeni da razmišljaju o ovim stvarima brinu manje o apokaliptičnim scenarijima - probudite se jednog dana i otkrijete da je sve oflajn - a više o potencijalu da teroristi ili nacionalne države izazovu haos šaljući netačne signale GPS prijemnicima u nekoj oblasti.
Profesor inženjeringa Tod Hamfris demonstrirao je da spufovanje može da obori dronove i preusmeri superjahte. On se brine da bi napadači mogli lako da sprže električne sisteme, onesposobe mobilnu telefoniju ili sruše berze.
Istina je da je teško biti siguran koliko tačno štete može da nanese spufovanje GPS signala.
Ali pitajte samo one švedske turiste u Karpiju. Znati da ste se izgubili je jedno; biti pogrešno uveren da znate gde se nalazite nešto je sasvim drugo.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
