BALKAN

Jači od apstrakcije

Društva koja neće, ne žele (ili ne mogu, ima i toga) da žive pod vlašću apstraktnih zakona, po sili nužde moraju živjeti pod vlašću tirjanina
153 pregleda 0 komentar(a)
Jugoslavija
Jugoslavija

U svakodnevnim razgovorima često koristim izraz „raspad Jugoslavije“, ali kad ostanem nasamo - a naročito kad stavim prst na čelo - dokonam da je to obična budalaština jer se apstrakcije ne mogu raspadati.

Upravo u tome se sastoji značaj apstrakcija za istoriju i život. Tamo, naime, gde se apstrakcije - država, zakoni, institucije, granice - ozbiljno shvataju, neizbežni procesi raspadanja neuporedivo su sporiji nego u društvima bez filozofske tradicije, u kojima su i pravoslavna/katolička/islamska tradicija postale sluškinje nacionalnih ideologija i mitologija. U takvim se zajednicama pojam apstrakcije - ako se uopšte uzme u obzir - smatra oznakom nečeg nepostojećeg, dostojnog jebivetra i pesnika, nevrednog pažnje „ozbiljnih ljudi“.

U ex SFRJotu apstrakcije behu baš onako žestoko, moglo bi se reći i preterano apstraktne, koga interesuju sitnija crevca neka pročita knjigu E. Kardelja „Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja“, ako se još negde može pronaći, nekada je bila kao Biblija.

Ma koliko, međutim, bile (ponekad i komično) apstraktne, jugosocijalističke apstrakcije su - dok nije naređeno drugačije - solidno funkcionisale upravo zato što se „socijalizam“, „samoupravljanje“, itd nisu mogli povezati ni sa čim konkretnim i opipljivim.

Nakon što je komunizam odigrao svoju providencijalnu ulogu u svetskoj istoriji i (dibidus neraspadnut) završio u ropotarnici istorije, pred narodima koji su (po meni zasluženo) grcali pod komunističkim jarmom, ukazala su se dva putića koji su - kao u pesmi Lepe Lukić - vodili na dve strane.

Jedan je vodio napred, ka organizaciji i uređenju društva pomoću apstrakcija zakonitosti i institucionalnosti, drugi je vodio nazad, ka naoko „opipljivoj“ plemenskoj solidarnosti i običajnosti, koje su isto tako apstrakcije, samo je nezgodno što su - još pre komunizma - završile u ropotarnici istorije.

Odakle, utuvite, nisu „izvađene“ - kako se uobičajilo smatrati - nego su nedozreli (a alavi) narodi, pod mudrim vođstvom gorespomenutih „ozbiljnih ljudi“ „ubačeni“ u povesnu ropotarnicu. Apstraktno, naravno. Ali ne bez posledica. I to vrlo gadnih.

Evo koje su to posledice. Društva koja neće, ne žele (ili ne mogu, ima i toga) da žive pod vlašću apstraktnih zakona, po sili nužde moraju živeti pod vlašću dibidus konkretnog tirjanina, pri čemu je stepen tirjaninove okrutnosti ekvivalentan količini opšteg bezakonja na teritoriju koju tiraniše, a kome (bezakonju) značajno doprinose i grlati borci protiv tiranije.

Kao i takozvanoj međunarodnoj zajednici i prirodnom toku stvari je važno samo da na kriznim područjima postoji neka vlast, a kakva je - to ih ič ne interesuje jer ni međunarodna zajednica ni tok stvari ne nameravaju tu živeti. Oni koji tu moraju, živeti moraju se pomiriti s tim da - dok se ne prizovu poznaniju apstrakcije prava - moraju živeti u strahu da li će tirjanin ustati na levu ili na desnu nogu.

(danas.rs)