Nema više političkih partija autentične levice i desnice. Ideološka opredeljenja kao temelj partijskog angažovanja su marginalizovana jer su lični interesi lidera i njihovih bliskih saradnika, satkani od novca i moći, postali glavni motiv okupljanja partijskih družina. Zato iskreno ideološki opredeljeni levičari i desničari, umesto u partijama, svoje mesto nalaze na margini političkih zbivanja. Ipak, priča o „levici” i „desnici” pogoduje političkim elitama u neoliberalizmu, a pogotovo u onim nerazvijenim, taze kolonijalizovanim zemljama. Hvalisanje političkim pluralizmom treba da posluži kao potvrda „velikih demokratskih dostignuća i ostvarenja ljudskih prava”.
Objašnjenje ovog stava proizlazi iz suštine neoliberalizma i njegove ideologije - globalizma. Savremeni neoliberalizam u najmoćnijim državama utemeljen je, u suštini, na tome da najmoćniji i najbogatiji budu još moćniji i bogatiji. A do moći i novca sve više se dolazi neokolonijalnim osvajanjem manje razvijenih zemalja.
Ne treba zaboraviti da je neoliberalizam proizveo pustoš u ekonomiji i mnogim drugim oblastima življenja, u položaju čoveka u društvu, da je ozbiljno ugrozio duševno zdravlje, što je dovelo do sveopšte globalne krize. Regresivni nastup neoliberalizma poremetio je vrednosni sistem društva. Zar je zaboravljeno šta je izrodila velika ekonomska kriza tridesetih godina prošlog veka u Evropi? Hitlera, Musolinija, Franka... Njih su podržavali i krupni kapital i deo gladnog naroda. Prvi iz straha da ne izgube bogatstvo, a drugi, gladni i sluđeni, hvatajući se za bilo kakvu slamku spasa. Nije li to bio veliki apsurd da najbogatiji i najgladniji budu „braća po ideologiji”?
Autentična levica je, s druge strane, danas slaba, svedena na ponešto pojedinaca, a potom uspavana i marginalizovana. Vrhunski stvaraoci, intelektualci i humanisti razbijeni su i uglavnom potisnuti sa javne scene. Ućutkani su na marginama društva. Levicom se nazivaju pojedinci i partije samo po potrebi, kada se zaoštre međupartijske borbe za birače, odnosno za što veći kolač moći i novca.
U toj haotičnoj zbilji političke partije se transformišu, menjajući kako svoj smisao i sadržaj delovanja, tako i metode. Partijski programi nisu više sveto pismo, smernice za ostvarivanje ciljeva. Njihova politička posebnost se gubi, programi se međusobno sve manje razlikuju, jer se partije transformišu u interesne družine. Viteška borba za ostvarivanje opšteg dobra čoveka i društva potisnuta je nemilosrdnim rivalstvom za moć i pohlepu. Neoliberalizmu ne odgovara čovek koji misli i koji je gospodar svog smislenog života. Poželjni čovek za ostvarivanje pomenutog neoliberalnog cilja je deo „gomile”, depersonalizovan, ravnodušan prema dobru i zlu, nemi posmatrač, kome ideologiju sve manje određuje svest i savest, a sve više golo biološko preživljavanje. Zato je njemu najbolja ona partija koja mu obećava preživljavanje.
Posledice takve nevesele pozicije čoveka u „revolucionisanom” društvu nisu ni male ni vesele. Uz manjak egzistencijalnih potreba i mnoštvo strahova, obezličen i s narušenim identitetom, čovek je izložen sve opasnijim tegobama, dok smisleni život biva ugrožen. A odsustvo smislenog života vodi čoveka u različita neurotična stanja, u agresivnost, zavisnost od lekova, alkohola i droga, sve do užasnih samoubistava.
Veliki greh neoliberalizma prema čoveku ogleda se u tome što je samo jedan deo svetskog vrhunskog stvaralaštva usmeren na dobrobit društva, a drugi deo moćnici koriste protiv čoveka, ponajviše za psiho-socijalnu anesteziju. Može li, onda, čovek duševno ugrožen, bez identiteta, spokojno da dočeka „reformisanu” budućnost?
Bonus video:
