Prije par dana, iz Alpbaha (Austrija), prvi čovjek Evropske komisije, Žan Klod Junker, poslao je ohrabrujuću poruku da Evropa treba da ima “zajedničku spoljnu i odbrambenu politiku“. Činjenica je da EU, makar formalno, u Lisabonskom ugovoru sadrži čitavo poglavlje vezano za Zajedničku bezbjednosnu i odbrambenu politiku. Međutim, da bi se suštinski realizovala ova forma Junker predlaže formiranje “zajedničke evropske vojske, koja ne bi bila klasična ofanzivna vojska“. Kako treba posmatrati Junkerov prijedlog?
Najprije treba konstatovati da Evropa iz Lisabonskog ugovora nije ista kao iz, primjera radi, Mastrihta ili Kopenhagena. Lisabonska Evropa sve više, iako možda manje primjetno, pravi otklon od politike anglo-saksonske hegemonije, kojoj je decenijama služila kao ekspozitura. Naravno, evropsko službovanje u korist SAD politike, iako opravdano zbog unipolarnog geopolitičkog konteksta, dovelo je do potpune marginalizacije kontinetna. Stoga, ovakav nastup prvog čovjeka Evropske komisije je naprosto očekivan.
Da bi se usvrhovio Junkerov naum, olakšavajuća okolnost jeste ta što je Britanija napustila EU, budući da je ista imala ulogu kontrolora kontinentalne Evrope. Međutim, BREXIT je pojačao uticaj desno orijentisanih pokreta u Evropi, što svakako mora natjerati evropske zvaničnike na preispitivanje političko-ideološkog identiteta Evrope.
Posljedice BREXIT-a
Nakon terorističkog napada na Kule bliznakinje, prije ravno 15 godina, mnogi opčinjeni Fukujaminom idejom ''kraja istorije'' proglasili su njen kraj. Međutim, svjedoci smo kako je ideja ''kraja'', zahvaljujući BREXIT-u, doživjela svoj fijasko. Tačnije, ''kraj'' je označio novi ''početak''. Istorija je do te mjere ''podivljala'' da nam se trenutna dešavanja na svjetskoj pozornici čine nestvarnim. Otuda mnoge predstave, od ''arapskog proljeća’’, zatim, Ukrajine, zaključno sa Sirijom, nisu izvršile takav uticaj na istoriju kao što je izlazak Britanije iz EU. Zašto?
Da bi se BREXIT shvatio treba sagledati političko-ideološki kod same Evrope (mislim na EU). U političko-ideološkom kontekstu mogao bih, po uzoru na Dejana Jovića, povući paralelu između Evrope i socijalističke Jugoslavije. Oba projekta su bila mirovna i, takođe, oba su ideološka. Naime, postratna Evropa temeljila se na liberalnoj demokratiji, dok se Jugoslavija temeljila na samoupravnom socijalizmu.
Liberalna demokratija u Evropi bila je idealna zamjena poraženoj naci-fašističkoj idelogiji XX vijeka, dok je samoupravni socijalizam, iako invalidan umnogome po svom karakteru, bio meritum za tampon-zonu, između NATO i Varšavskog pakta, kakva je bila socijalistička Jugoslavija. Dok je bila tampon-zona ,,samoupravna” Jugoslavija je i postojala. Čim je jedan od blokova propao, propala je i ona. Sa njom, naravno, i čuveno ''bratstvo i jedinstvo'' svih njenih naroda i narodnosti.
Nagovještaj propasti Istočnog bloga, tačnije, pobjeda kapitalizma nad soscijalizmom, u Jugoslaviji se dogodila izbijanjem čuvene afere “Agro-Komerc'' (1987). Možda je, već tada, hapšenje direktora ove kompanije, Fikreta Abdića, ukazalo da je došla jesen samoupravnom socijalizmu. Krilatica ''bratstvo-jedinstvo'', uspjela je decenijama da potisne nacionalna pitanja, ali balon je najposle morao ekplodirati. Epilog te eksplozije nam je veoma dobro poznat.
Savremena Evropa ima tu sreću da je prije par vjekova u njoj završeno stvaranje nacionalnih država. S tim u vezi, nemoguće je da se Evropi dogodi kraj sličan jugoslovneskom. Međutim, BREXIT je pokazao da je političko-ideološki identitet Evrope zreo za promjenu. Naime, surovost neoliberalnog koncepta kapitalizma, prije svega, kod radničke klase izaziva revolt i zahtjev za alternativom. Da bi se pronašla alternativa mora se stvoriti elita sposobna za to.
Primjera radi, pojava jednog Viktora Orbana ličila je na pojavu marihuane 90-ih. Jedan bauk danas je postao pravilo. Sve je više orbana, što dovoljno ukazuje da Evropa decenijama ima krizu ''elite'', koja ne samo da ne može da brani koncept neoliberalnog kapitalizma, jer je neodbranjiv, već ne može da mu nađe alternativu u vidu nekog novog oblika kapitalizma. (Socijalizam svakako ne može biti alternativa, imajući u vidu da ljevica ne postoji). Zar i taj problem elitizma nije sličan kao i u Jugoslaviji koncem 80-ih?!
Tako je danas u Evropi isuviše desno orijentisanih pokreta koji, po prirodi politike koju zastupaju, jedino mogu da ponude populizam. Suština te politike se ogleda u imaginaciji ''neprijatelja'' (šmitovski motiv), kao što su izbjeglice, stranci, migranti koji preuzimaju monopol nad poslom.
Oni su ''krivci'' zašto postoji nejednakost i socijalno raslojavanje. Otuda se ksenofobija i antiimigrantska klima nude kao rješenje problema. U slučaju BREXIT-a desno-populistički UKIP (UK Independence Party), Nigel Faragea, trijumfovao je u odnosu na valadajuće konzervativce i laburiste upravo ksenofobičnom i antiimigracijskom politikom. Borba za radničku klasu ksenofobijom i antiimigrantskim stavom, što je apsurd sui generis, predstavljala je oblandu u borbi jedne bužoazije protiv druge. Da bi se uticaj desnice umanjio, a on je trenutno dominantan, Evropa se mora radikalno reformisati.
Reforme
Ako želi da ima bilo kakvu ozbiljniju ulogu u geopolitičkoj utakmici Evropa mora moći: 1) da zaokruži svoje granice, što iziskuje novi integracioni talas; 2) da sebe ustroji ne na principima berze, već da se okrene svom suštinskom identitetu, proisteklom iz grčko-rimske kulture, što bi uslovilo ostvarenje degolovskog sna “Evrope od Atlantika do Urala”; 3) da pronađe alternativu neoliberalnom konceptu kapitalizma; 4) da sebe postavi neutralnom u odnosu na sukob SAD i zemlje BRIKS-a.
Ovo su uslovi bez kojih savremena Evropa nije moguća. Očito da je Junker shvatio važnost momenta i krenuo sa reformom onog najbolnijeg, a to je otklon od anglo-saksonskog imperijalizma. Evropa danas može preuzeti ulogu koju je nekada imala Jugoslavija, koja je upravo preko dobro vođene spoljne politike uživala ogromne privilegije i benefite. To ne znači da bi Evropa, po uzoru na Jugoslaviju, propala u slučaju propasti nekog od zaraćenih blokova, budući da sam naglasio da su u Evropi nacionalna pitanja davno riješena.
Otuda je jako važno da mi shvatimo zašto nam je put u jednu nužno (!) nesvrstanu Evropu značajan; zašto je značajno voditi politiku neučešća ili neutralnosti, budući da je najrealnija; zašto je integraciona staza ka NATO savezu iluzorna, imajući u vidu da i neke najznačajnije članice ovog saveza više u njega ne vjeruju (Turska najeklatantniji primjer). Na kraju krajeva, i mi Balkanci smo, koliko god pejorativno tumačeno ovo prostorno i kulturno određenje, dio Evrope. Štaviše, mi smo njeni utemeljivači.
P. S. Nisam siguran da nakon Junkerovog stava “natofili” više mogu koristiti tezu da su NATO i EU integracije jedno te isto.
Autor je VD direktora Pokreta za neutralnost
Bonus video:
