U prvim danima posle šokantnog rezultata britanskog referendum oko članstva u Evropskoj uniji, u javnosti su dominirala predvidjanja oko toga kako će ova odluka uticati na ujedinjenu Evropu. Dok su u Briselu veoma brzo poduzeli korake ka pojašnjenju budućih veza sa “izdajicama” Evrope u Londonu, politička scena u Velikoj Britaniji je potonula u potpuni haos, pošto su sve veće partije upale u unutrašnje krize. Vruća stolica premijera, sa koje je ostavku odmah dao David Cameron, već izgleda kao najnepoželjniji politički posao u Ujedinjenom Kraljevstvu, dok su sami Britanci u velikoj mjeri već počeli da se kaju što izglasali izlazak iz EU.
Istovremeno, cijeli svet gleda šta se to dogadja na Ostrvu preko la Manša, i koje će posledice ovakva odluka imati na političko-ekonomsku budućnost Evrope. Međunarodna tržišta su odmah reagovala nestabilnošću, dok su predviđanja o budućnosti najrazličitija - neko sve ovo vidi kao kraj EU ali i Velike Britanije, dok drugi pak misle da se ovime otvara mogućnost Pozitivne reforme, koja je već odavno bila potrebna.
Preko Atlantika, ima onih koji sa strahom gledaju na BREXIT kao još jedan znak rasta trenda nacionalizma u Evropi, koji bi mogao biti novi podsticaj za glasače u SAD da populističkom kandidatu Donaldu Trumpu donesu pobedu na jesenjim predsedničkim izborima, što bi, po uverenju većine analista, bila neuporedivo veća globalna pretnja demokratiji no što je to odlazak Velike Britanije iz EU.
Zato, ostaje tek da se vidi da li ćemo u decembru BREXIT proglasiti za događaj godine, ili će taj epitet dobiti rezultati američkih predsedničkih izbora.
* * *
Post-BREXIT debata je već koncentrisana na dugoročne efekte političkog razvoda izmedju Britanije i Evropske unije. Mnogo kredibilnih analitičara već predviđaju da za pet godina Velika Britanija možda i neće više postojati kakvu je sada znamo, pošto Škotska insistira na ostajanju unutar EU, pa je stoga i spremna da se osamostali kao država, dok pola Severne Irske bi mogli tražiti prisajedinjenje sa Repoublikom Irskom, koja ostaje članica EU.
No, još mračnija predviđanja neki daju budućnosti EU. Na primjer, Ričard Haas iz Saveta za spoljne odnose u Washingtonu i bivši vršilac dužnosti šefa CIA, John McLaughlin, misle da će do 2021. godine EU napustiti još nekoliko država članica, dok će evropski projekat preživeti samo kao organizovanje nekoliko država Eurozone okupljenih oko Nemačke, kao najdominantnije političko-ekonomske države.
Prema njima, EU neće nestati ali će postati veoma slaba organizacija, sa kojom će druge zemlje uspostaviti posebne odnose, zavisno od interesa. Slično misli Ian Bremmer iz Euroasia Group, koji čak kaže da ćez a pet godina veliki projekat EU biti smatran neuspelim.
Naravno, ima i onih koji predviđaju mnogo pozitivniji razvoj dogadjaja, no veoma je veliki broj onih koji smatraju da posle BREXITA postoji realna mogućnost da projekat velike ujedinjene Evrope bude napušten!
Čime dolazimo do veoma relevantnog pitanja koje se danas postavlja na Kosovu: Kojim putem treba ići, ako EU nestane kao opcija?
Što znači, ako posle Velike Britanije još neke zemlje odluče da odu iz EU, a države kao što su Njemačka i Francuska krenu sa stvaranjem drugih mnogo funkcionalnijih političko-ekonomskih saveza, pa se Brisel postepeno pretvori u grad na periferiji Evropske politike, kojim će putem krenuti Kosovo, pa i cijela regija?
Koji je to strateški savez preko kojeg će Kosovo - i regija - sebi osigurati političku, ekonomsku i sigurnosnu perspektivu?
Ko će biti garant da napeti odnosi u regionu, između Kosova i Srbije, ali ne samo njih, nee eskalirati u otvoreni konflikt, pa možda čak i u oružani sukob?
Do sada, na Kosovu, političke vođe su imale samo jedan odgovor na ovakva pitanja: “Evropske integracije su jedini put za Kosovo, i to nema laternativu”!
Ali, posle BREXITA i posledica koje može on donijeti, ovakav odgovor nije dovoljan. Šta više, takav je odgovor neodrživ.
Vreme je da Kosovo, uprkos svemu, nađe alternativu.
* * *
U slobodnom razgovoru sa par prijatelja, prije više od mesec dana, u vrijeme kad smo svi bili uvjereni da će referendum u Velikoj Britaniji izglasati ostajanje u EU, igrali smo se najgorih mogućih scenarija, pa smo postavili i pitanje: Ako Britanija napusti EU, pa se EU počne urušavati iznutra, kojim putem će Kosovo? Koja je alternativa?
Jedini zadovoljavajući odgovor koji sam imao tada jeste bio: NATO!
U stvari, ubeđen sam da bi za Kosovo približavanje sa NATO-om moralo biti veći prioritet no što je to približavanje sa EU. Čak i da BREXIT nije uspiio. Jer, ući pod taj sigurnosni kišobran, unutar kojeg su osim Slovenije i Hrvatske još i Crtna Gora i Albanija, bi Kosovu donio mnogo veće garancije za opstanak i stabilnost, no što to daje EU.
Naravno, NATO nije odgovor na probleme ekonomskog razvoja ili nivoa demokracije, što znači da proces evropskih intregracija Kosova, kao i cijele regije, ne smije biti zaustavljen dok on postoji. Ali, u svijetlu globalnih političkih previranja, neposredno pre ali naročito posle odlaska Velike Britanije, mir i stabilnost na Balkanu se ne mogu osigurati oslanjajući se samo na perpektivu članstva u EU. Naročito pošto je sama EU počela patiti od sličnih bolesti sa Balkanom - rast nacionalizma, populizma, netrpeljivost drugih koji su različiti…
NATO možda neće moći osigurati veći nivo demokratije. Ali je mnogo spremniji i veštiji u sprečavanju eskalacija.
Demarkacija izmedju Kosova i Crne Gore je možda dobar primjer: da je taj proces vršen sa posredovanjem NATO umjesto EU, zasigurno bi danas bio završena stvar.
(KOHA Ditore)
Bonus video:
