Pre neki dan se rasplakao moj otac.
Zvao nas je telefonom i ispričao nam kako im je na vrata pozvonila mlada žena od trideset i nešto godina; kako on reče „mlada dama, u lepoj kožnoj jakni i čizmicama”, sa lepo obučenom devojčicom od deset-jedanaest godina.
Pošto je otvorio, žena ga je kulturno upitala da li možda u frižideru ima nešto što bi mogao da da njenoj ćerki. Moj otac se malo zbunio, kaže mi da im je frižider poluprazan od kad, on i mama, iz zdravstvenih razloga, ne jedu „sve što valja”: sir, kiselo mleko, slaninu i slične đakonije.
Na svu sreću, imao je jednu paštetu od lososa i litar soka, pa ih je dao ženi, koja ih je uredno složila u torbicu u kojoj je već bilo nekih namirnica. Žena i devojčica su potom lepo zahvalile i otišle. Nakon što je zatvorio vrata, moj otac, čovek od sedamdeset osam godina, rasplakao se.
Pogodilo ga je to užasno, kaže. Svestan je da uvek u takvim situacijama mogu posredi da budu i prevaranti, ali kaže da ta žena i devojčica nisu tako delovale. Bile su lepo obučene i pristojne. „Dokle je to došla ova Srbija?”, upitao me je otac i ponovo se malo zagrcnuo suzama. Nisam ništa odgovorio.
Posle sam razmišljao... Došla je dotle dokle smo je mi doveli i u tome nema ničeg nelogičnog. Taman je tu gde bismo racionalnom analizom mogli i očekivati da bude - nakon decenija batrganja između komunizma i kapitalizma; diktature i demokratije; istoka i zapada; nacionalističkog i građanskog društva; između istorijskih zabluda i nesposobnosti da definiše sebe u realnom vremenu i prostoru i samim tim predvidi sled događaja u godinama koje stoje pred njom.... Došla je taman dotle dokle dođe svaka zemlja rastrzana unutrašnjim protivrečnostima i koja se više bavi globalnom politikom nego samom sobom i nema uistinu patriotski orijentisanu elitu koja više voli svoju zemlju od ideje da ona bude proamerička, ili proruska... Stigla je do ivice ponora.
Autor je pisac
Bonus video:
