Jedan od najboljih poznavalaca (umal’ ne rekoh poznanika) Marka Kraljevića u Srbiji, a i šire, Vladeta Janković, blagoizvoleo je u društvu Alekseja Kišjuhasa i Olivera Toškovića uzeti učešća na tribini u SKC-u posvećenoj “Dekodiranju mitova”. Zainteresovani se o detaljima mogu obavestiti u jučerašnjem “Danasu”, a ja ću se ovde ograničiti na Vladetino “izlaganje”, to jest na fragmente izlaganja, jer na tribini, grešna mi duša, nisam bio.
Šta, dakle, kažu Vladetini fragmenti o mitologiji? Mitološke stvari su, smatra Vladeta, “polivalentne”; u njima sve zavisi od “akcenta”. I nastavlja: “Onaj ko se opredelio da akcenat stavi na to da je njegov narod genetski proklet, uklet ili čak genocidan, zna šta radi i zašto to radi. Mitovi, međutim, otvaraju i druge, plemenitije puteve. I sa stanovišta budućnosti jedne nacije, puteve na koje treba gledati s nadom.”
Nije mi promaklo - a pretpostavljam da neće ni vama - da je Vladeta baš onako, zagonetan, kao, božemeprosti, neki mit, ali to je površan utisak - taj nemušti, neodređeni i nejasni govor prepun neadresiranih denuncijacija uobičajen je u krugovima takozvane slavske inteligencije, te grupe neopevanih kabinetskih elebaka koji na beskrajnoj udaljenosti od naroda i stvarnog života izgaraju od ljubavi za “narod”. Akcenat na “ukletost” i “genocidnost” bilo kog naroda danas su u stanju da stave isključivo konzilijarno uglavljeni moroni, što, opet, ne znači da se u raznim narodima - uključujući i naš - s vremena na vreme ne pojave interesne zločinačke grupe koje - kad đavo dođe po svoje - mitološkim hokus-pokusima krivicu za svoje brljotine prebace na ceo narod. Neki narodi se nahvataju na to bućkalo, neki pak ne. Mi smo se nahvatali. I to ne jedanput.
Da se Vladeta ne bi, daleko bilo, strunio, naglašavam da on lično nema nikakve veze sa pomenutim nepočinstvima. Njegovo verovanje u mit - bio on autentičan ili lažan - legitimno je kao i svako drugo verovanje ili neverovanje; nezgodna je okolnost što se od mita ne može napraviti politika, bar ne funkcionalna, još manje uspešna. Mit je, čestnejši čteci, vrlo zaguljena stvar. Nije se njim zezati. Bili iskonski ili sklepani, mitovi deluju na potpuno isti način - tako što nas povezuju sa realnošću o kojoj maglovito govore. A govore maglovito ne zato što hoće da zamagle stvar nego zato što ljudsko znanje - tačnije neznanje - nije u stanju više da primi. Kada bi se u Srbiji jednoga dana shvatilo (što je, držim, nemoguća misija) da iz mita o velikom porazu - u kome je, da sve bude crnje i gore, pohlepa za zemljom lažno predstavljena kao žudnja za nebom - mogu proizilaziti samo porazi, možda bismo i stali na zelenu granu. Do tada - stavljao Vladeta akcenat na šta god mu drago - sve ostaje po starom.
(Danas)
Bonus video:
