Vidim tipa kako ćopa uz Preradovićevu, jedne zime, po ledu. Nosi zdravstvenu knjižicu i u njoj neki papir.
Ćopa tačno putem kojim se, kad se skrene u četvrtu ulicu desno, stigne do nekog Doma zdravlja.
Ja sam u kolima, i stanem, i pitam da l’ ide u Dom zdravlja.
Ide.
Kažem mu da uđe u kola da ga odbacim.
Kad već idem tuda.
A mislim se, vozio bih ga i da ne idem.
On uđe, ja ga odbacim, ispriča mi da ga boli noga, ali da je to sve od leđa i da to ne može da objasni doktorima, a oni mu leče nogu, a on zna da su leđa.
Mene boli, ne boli njih, pa mi ne veruju - kaže mi.
I kaže mi - Hvala, i izađe.
A ja tih dana nikako da stignem do keve da vidim šta joj je sa šporetom, da vidim da l’ se samo neka žica otkačila ili da zovemo majstora.
I jedno 25 minuta pošto sam ostavio ovog sa leđima, zove me keva.
Kaže - Zamisli, srela sam komšiju iz zgrade, pričali smo svašta, ja mu rekla za šporet, on došao i popravio mi.
I ja tu zaključim - Kad ne možeš da stigneš do keve da vidiš šta joj je sa šporetom, pomozi nekom drugom, nekom na koga naletiš, a taj šporet će već da sredi neko treći, neko ko ne može da stigne nešto četvrto. Čini mi se, kad bi se ta priča malo zaletela, ne bi nam bilo loše, mislim svima nama što živimo na ovoj planeti.
Ali ja hoću da vam kažem za trećeg u ovoj priči, tog što je popravio kevi šporet.
Taj žvi na istoj vertikali kao moja keva, ima jedno obično ime, ima ćerku od trinaest i sina od sedam godina, i ženu sastavljenu od osmeha.
To nije žena za koju bi klinci rekli da je lepotica.
Moraš malo da proživiš, da naučiš šta je lepota, i onda odmah primetiš - ovo je prava lepotica.
Eto, takva je to žena, lepa žena.
A on, ume da popravi šporet, ume da popravi auto, ume rukama skoro sve, a ume i da broji na japanskom, čuo sam ga.
Zna još neke japanske fore, neke koje se tiču bavljenja svojim telom i duhom, i njihovim usklađivanjem sa Kosmosom.
Njih četvoro često viđam u kraju, u svim kombinacijama, svako sa svakim, ili svi zajedno, ili u trojkama.
I uvek osećam blagost, mir, dobrotu i ljubav, kad god ih sretnem.
A još pre, kad ih nisam poznavao, kad sam prolazio preko njihovog sprata, uvek sam osećao neki prijatan miris.
Nije osveživač, nije omekšivač, nije dezodorans ni parfem, nisu šamponi.
Kao da je neka kombinacija svega toga, miriše na sveže, miriše prijatno.
Nije da vam ja sad pričam neku priču, nego stvarno ceo sprat miriše.
Uvek.
Kad sam ih upoznao i kad sam prvi put bio kod njih, shvatio sam da je to iz njihovog stana.
Nisam ih pitao šta miriše, jer sam odmah razumeo šta miriše.
Mirišu blagost, mir, dobrota i ljubav…
stokinblog.wordpress.com
Bonus video:
