SVIJET U RIJEČIMA

Tihi britanski izbori

Nezadovoljstvo ekonomskom nejednakošću nepovjerenje u političke lidere i rastući regionalizam obilježili su kampanju u Britaniji
58 pregleda 0 komentar(a)
Velika Britanija, Foto: Shutterstock
Velika Britanija, Foto: Shutterstock
Ažurirano: 06.05.2015. 07:26h

Birati ljude koje ne poznajete obično je teško i dosadno. To se u punoj mjeri odnosi na sjutrašnje glasanje u Velikoj Britaniji i slično raspoloženje dijele mnogi Britanci. Najduža izborna kampanja u istoriji zemlje bila je začuđujuće nejasna. Ipak, ta kampanja daje tri važne lekcije za demokratiju Zapada.

Prva lekcija je sadržana u tome što se moto izborne kampanje Bila Klintona iz 1992. “Bitna je ekonomija, glupane” (“It’s the economy, stupid”) - sada sam čini glupim, ili bar nepotpunim. Kad bi ishod britanskih izbora rješavala ekonomija, premijer Dejvid Kameron bi mnogo sigurnije vodio kampanju. Tokom posljednjih 18 mjeseci Velika Britanija ima najbrže rastuću ekonomiju u Evropi, i koja je povremeno čak i ispred rasta SAD. Nivo nezaposlenosti (trenutno 5,6%) više je nego dvostruko niži nego u evropzoni.

Ipak, dobri ekonomski pokazatelji malo su uticali na rejting Kameronovih konzervativaca u ispitivanjima javnog mnjenja i nikako nisu pomogli njihovom partneru u koaliciji - centrističkim Liberalnim demokratama - da se sačuvaju od žestokog pada. Izgleda da mnogo birača ipak nije osjetilo poboljšanje i za to postoji razlog: prosječne zarade jedva da su počele da rastu nakon sedam bolnih godina. U ovoj kampanji najispravniji slogan mogao bi biti “Sve je u kvalitetu životnog standarda, glupane”. Ili preciznije (mada glomaznije): “Sve je u percepciji budućeg kvaliteta životnog standarda, glupane, u percepciji pravde i pravičnosti vezane za date perspektive”. U svakom slučaju, lekcija je veoma jasna: sami statistički podaci o oporavku ekonomije nisu dovoljni.

Izgleda da je zato Laburistička partija (lijevi centar) od kampanje izvukla maksimum, iako je njena prednost u anketama nevelika - 2-4 procenta. Prošle godine su lidera laburista Eda Milibanda svuda ismijavali kao slabog, neubjedljivog i nespimpatičnog, ali izgleda da je on, iskoristivši mala očekivanja, postepeno tokom kampanje počeo da izgleda autoritativnije i da liči na državnika. Druga lekcija se sastoji u tome da pitanja spoljne politike (mada su ona, uglavnom u svim zemljama, rijetko važan faktor na izborima) mogu pothranjivati opšti osjećaj nezadovoljstva političkim rukovodstvom. Pretpostavljalo se da će najvažnije pitanje kampanje biti ostanak Britanije u EU, posebno na fonu uspona Stranke za nezavisnost Velike Britanije (UKIP) i obećanja Kamerona da će do 2017. godine, u slučaju reizbora, sprovesti referendum o tome.

Obećanje Kamerona je, moguće, po svojim posljedicama, najvažnije pitanje koje se rješava na britanskim izborima: ako on ostane premijer, biće referenduma; pobijedi li Miliband, neće ga biti. Strateška budućnost Britanije zavisi od tog izbora.

Ipak, tišina po tom pitanju je skoro potpuna. Rezultati UKIP-a i njenog harizmatičnog lidera Najdžela Faraža u anketama padaju i oni se s mukom trude da skrenu pažnju na sebe. Važno je takođe što Kameron skoro ništa ne govori o Evropi ili o imigrantima; jasno iznesena Milibandova proevropska pozicija okrenula je ka njemu mnoge biznismene, ali se on takođe trudi da zataška to pitanje.

Možda sam pristrasan, ali smatram da je takva nejasna pozicija glavnih političkih partija Britanije oslabila njihovu podršku, snizivši im status kao uglednim predstavnicima zemlje. Birači mogu da odluče da ne uključe Evropu ili spoljnu politiku u glavne probleme koje ih muče. Ali svakodnevne vijesti o migrantima koji ginu u Sredozemnom moru, o ratu u Ukrajini, mogućem bankrotu Grčke, neredima u Siriji, Iraku, Jemenu, Libiji, sektoru Gaza, nuklearnom programu Irana i tako dalje, učvršćuju mišljenje birača da je njihovoj zemlji potrebna čvrsta zaštita vlade koja ima jasnu spoljnu politiku. Međutim, odbramene snage Britanije sada su u najgorem stanju od 1930-ih. Po opštem mišljenju i glas Britanije u međunarodnim poslovima trenutno ima malo uticaja, kao nikada od tih istih 1930-ih. Kako god birači zamišljali spoljnu i vojnu politiku Britanije, oni su uvjereni da je zemlja mora imati.

Posljednja lekcija britanskih izbora djelimično odražava vakuum u državnom rukovođenju, izražen kroz pomenutu tišinu. Kakvi god budu rezultati izbora, najveći fenomen biće jačanje regionalizma, a upravo - nagli rast podrške Škotskoj narodnoj partiji (SNP) koja se zalaže za nezavisnost Škotske.

Niko ne može predskazati hoće li se SNP naći u paradoksalnoj situaciji da bude primorana da uđe u koaliciju sa laburistima radi upravljanja zemljom, za izlazak iz koje je ta partija aktivno agitovala na referendumu o nezavisnosti u septembru. Ali izvjesni broj glasova koji će SNP dobiti, preveliki je da bismo ga mogli objasniti samo rastom separatističog raspoloženja. Ta partija je, izgleda, postala privlačna i za mnoge koji su glasali protiv nezavisnosti, ali žele više regionalne autonomije i jače predstavljanje Škotske na Vestminsteru.

Odsustvo širokog osjećanja zadovoljstva oporavkom ekonomije, nezadovoljstvo zbog ekonomske neravnopravnosti, nepovjerenje u političke lidere, rast vjere u regionalizam - to su glavne crte izborne kampanje. Nezavisno od toga da li će te crte pomoći Milibandu da postane sljedeći premijer (u koaliciji sa liberalnim demokratijama, sa SNP-om, sa ovima ili sa onima), one će u narednim godinama, izgleda, biti karakteristične za izbore - svuda.