Evropska Unija (EU) postoji 64 godine. To jest, osnovana je u aprilu 1951. godine. Tada, znači kada je osnivana, zvala se „Evropska zajednica za ugalj i čelik“ („European Coal and Steel Community“). U početku, ova organizacija nije privukla toliko mnogo pažnje, ni javnosti, ni intelektualaca. Interesantno je, recimo, da je na konferenciju za novinare na kojoj je Rober Šuman, tadašnji francuski ministar inostranih poslova, objelodanio dokument koji će postati poznat kao „Šumanova deklaracija“, bilo pozvano puno novinara, tu je bilo prisutno puno novinara, no nije bilo niti jedne kamere.
To nije slučajno. I u tome se detalju kanda manifestuje ono što će od početka biti karakteristično - i nekako i najkarakterističnije - za modus u kojem se ili kako se realiziraju ciljevi evropskih integracija: Što manje govoriti javnosti ili u javnosti o tome šta se zapravo dešava, glavna postignuća postizati uz disimulaciju i što veće ili potpuno isključivanje javnosti i sl. Imajući ovakav modus u vidu jedan proučavalac evropskih integracija ih je označio kao „integration by stealth“.
U tom smislu, treba pomenuti i to da evropske integracije startuju kao ekonomske integracije. To je poznato i to nije sporno, niti ima potrebe da se tu nešto osporava. No nešto drugo je tu važno reći: Ekonomija, znači, ono ekonomsko, ono ciljanje na ono ekonomsko, od samoga početka i zapravo i od prije početka, operativno je ciljanje na ono političko. Drugim riječima, realni ciljevi evropskih integracija su doista politički, eminentno i ekstremno takvi, no ti se politički ciljevi evropskih integracija in facto materijalizuju materijalizacijom ekonomskih ciljeva, dakle - preko ekonomije.
„Evropske integracije su široko prihvaćene kao projekat čiji su ekonomski ciljevi i prakse - što sačinjava zatrpavajuću glavninu integracionih aktivnosti - uvijek bile, u raznim pravcima, postizanje političkih ciljeva drugim sredstvima. Uprkos mnogim opovrgavanjima, ovo ostaje istinito kako danas, tako i u vrijeme Šumanovog plana“, kako o tome u studiji „The New Old World“ piše britanski povijesničar Peri Anderson.
Elementarna identifikacija
Ako pozitivistički pogledamo na početak Evropske unije, te na njezin razvitak sve do danas, ne bez iznenađenja, odmah uviđamo da je tu došlo do veoma velikog, inkomparabilnog transmutovanja: od puke carinske unije do golemog mutanta koji po mnogo čemu naliči kakvoj državi.
Uviđamo, isto ne bez iznenadjenja, takođe i to da sasvim brojne analize - ne samo popularna literatura namijenjena širem auditorijumu, već ukupno uzev diskurs o Uniji - nemaju ili ne daju odgovor na pitanja koja se tiču osnovnog određenja, to jest ni poslije 64 godine nema nekog nedvosmislenog, decidiranog odgovora na ovo elementarano pitanje: Šta je Evropska unija?
A ako je tako, zar se tu odmah ne postavlja i pitanje: Ako ne znamo šta je EU (elementarna identifikacija), pa šta onda znamo? Gomilanje sporednih i sporadičnih mnenja na štetu suštine i istine, inače tako karakteristično za modernističku epistemologiju uopšte, više no sigurno ne predstavlja put (methodos) kojim se stiže do znanja.
Znanje o EU je ono do čega bi trebalo da je stalo. Treba razlikovati mnenje o EU - ono što preovladava - i znanje o EU - ono do čega je stalo i u ovoj meditaciji.
U takvom kontekstu isforsirane, fabrikovane, stručne ignorancije u odnosu na EU valja čitati ovo što Anderson konstatuje u istoj studiji: „Unija ostaje misterija za sve sem za šačicu od onih koji su, na njihovo zaprepašćenje, od nedavno postali njeni građani. Nepoznanica za obične glasače, skrivena u izmaglici čak i za naučnike koji je proučavaju“.
Ipak, nasuprot tome, uz dužno poštovanje prema uglednom povijesničaru, treba odmah iznijeti kontra konstataciju da EU uopšte nije tolika nepoznanica, niti je ikakva nepoznanica uopšte. To je, mislimo, očigledno. Tako, recimo, ne konstatuje li na drugom mjestu i Anderson ovo: „Ma koliko da je bez povijesnog presedana, EU je nedvojbeno politička zajednica, sa više ili manje uniformnim dejstvima u svakom dijelu njezine jurisdikcije“.
Dakle, EU je politička zajednica. To je već nešto.
Krucijalno pitanje
Svakako, ovim odgovorom nijesmo zadovoljni, nepoznanica još nije ukinuta do kraja. Odmah se postavlja povezano pitanje: Kakva politička zajednica je tu u pitanju?
Nešto ranije smo konstatovali da EU nesumnjivo naliči kakvoj državi. I inače, to je nešto oko čega se pronalazi dosta široko slaganje - ne, dakle, da je EU država, već da jakonaliči kakvoj državi kakvu znamo.
„Unija nije ekvivalent Sjedinjenih Država niti Japana, pošto ista nije suverena država“ konstatuje Anderson, da bi odmah zatim pitao za EU: „Ali kakva je to vrsta formacije“?
Da bi smo na ovo pitanje odgovorili tačno - da bismo, dakle, stekli znanje - trebalo bi da ga, da tako kažemo, kalibriramo. Naime, gore je rečeno da evropske integracije predstavljaju dostizanje političkih ciljeva ekonomskim sredstvima. Sada ćemo to isto precizirati, tako što ćemo „naglasiti specifičnost evropskih integracija kao procesa zasnovanog na funkcionalnoj ekonomskoj međupovezanosti, ali stavljenom u pokret federalističkim političkim idealima“ (citirano prema: Anderson, The New Old World).
Doista, ovo je jedno od onih ključnih mjesta u studijama evropskih integracija. Jer, ne možemo ih, naime evropske integracije, nikako razumjeti ukoliko ne razumijemo da su iste ishodeće iz „federalističkih političkih ideala“.
U tom kontekstu, prethodno bi pitanje sada već moglo ili trebalo da glasi: Da li to Evropska unija predstavlja neku vrstu federalne formacije?
Vrlo često, da ne kažemo po pravilu, intelektualno bavljenje konceptom federacije involvira koncept konfederacije i vice versa. Praktično, nećemo naći niti jedno štivo koje se bavi konceptom federacije a da se tu, manje ili više, ne pominje i koncept konfederacije. Kada objašnjavamo šta je federacija, često to činimo indirektno, tako što najprije objašnjavamo šta je konfederacija ili u čemu je razlika između ova dva koncepta. Zatim, ako bolje razmislimo i razgledamo, vidjećemo da as a matter of fact postoji vrlo malo konfederacija, ne samo kada govorimo o savremenom svijetu, no i ukupno u povijesti. Tako, ako navedemo nekadašnju američku konfederaciju, koju je abrogirala konvencija u Filadelfiji iz 1787. godine, te savremenu Švajcarsku, već nam ponestaje primjera.
(Kraj u narednom broju)
Bonus video:
