Ispred Hiltona, na Menhetnu, očekujem Paja Kusovca, s kojim sam učio u Osnovnoj školi Njegoš na Cetinju, zatim u Gimnaziji; a zajedno smo studirali na Pravnom fakultetu u Beogradu. Poslije završetka studija, Pajo je otišao u Njujork, đe radi kao taksista.
Ubrzo sam ugledao veselo lice koje mi se smiješilo iz žutog “forda”.
- Što je, što si se uparadio?! Što si ostario; skini taj sako i kravatu! Vidiš li mene kako sam mlad! - bile su njegove prve riječi.
Odjeven ležerno, sportski; majica, farmerice, na nogama klompe, zaista je od mene izgledao mlađi koju godinu.
Drug iz đačkih i studentskih dana, nije se izmijenio. Ostao je nasmijan, duhovit i vedar.
Neobičan taksista
Ima stan u boemskom njujorškom Grinič Vilidžu.
- Nedavno su mi bili gosti, stari Cetinjani, Toto Vicković i Rajko Špadijer, direktori u Industriaimportu i Obodu. Siti smo se napričali - kaže Pajo. - Ja nijesam običan taksista. To i mušterije odmah primijete, kao da znaju da je za volanom diplomirani pravnik. Dobro mi je. Kad mi se radi, radim. Posla je dosta, iako u Njujorku ima dvanaest hiljada taksija. To su, naravno, oni registrovani. Ima i neregistrovanih, takozvanih „divljaka“, koje mi ovđe zovemo „džipsi“. Ovaj moj ford ima osam cilindara. Krstareći njujorškim ulicama i avenijama dnevno potrošim devedeset do sto litara benzina… Ali u ovom velikom gradu nije lako taksirati. Prošle godine ubijen je u Njujorku dvadeset jedan taksista.
- Nikada nijesam imao neprilika. Niko me ne dira, valjda i zbog toga što sam ovako pokrupan, - veli Pajo. - Ove godine ubijeno je u Njujorku deset policajaca. Nije mnogo: ako se tako nastavi, biće „dobra godina“…
Žuti ford plovi njujorškim avenijama i ulicama. Prolazimo pored petospratnice kod Central parka. Pokazuje mi rukom nekoliko prozora na prvom spratu.
- Tu stanuje čuveni bitls - Džon Lenon - reče. - Vozio sam ga!
Kaže mi da u Njujorku flaša crnogorske loze na crnoj berzi košta četrdeset dolara!
-Tek se napolju vidi koliko se voli domovina - veli Pajo.- Čim se ode, kuku bez Juge. A ja bio nedavno na Cetinju. Gledam pune izloge, pune samousluge; svega ima. Pitam staru: Majko, ima li ovđe sirotinje? Ne da ja znam! - veli ona…
Na ćošku, đe se ukrštaju dvije ulice, jednospratna kuća čiju fasadu pokriva bršljan.
- Tu živi Kurt Valdhajm - nastavlja Pajo. - Onamo, u onoj zgradi, ima apartman Žaklina Kenedi.
U Harlemu
Idemo prema Harlemu, crnačkom kvartu.
Poslije luksuznih, bogatih ulica i avenija, Harlem djeluje zapušteno. Rasuti otpaci, polomljeni prozori, na trotoarima crnci. Bijelac se ovđe rijetko može sresti, osim u automobilu.
Semafor nas je zaustavio na raskrsnici. Iskoristio sam priliku i s prozora Pajovog forda snimio detalj iz Harlema. Dva crnca prilaze kolima, vičući:
- Što snimaš nas! Idi u otmjene četvrti pa snimaj njih, bogataše!
Jedan je držao sendvič, a drugi jogurt u plastičnoj čaši. Samo sam čekao da mi to saspu u lice. Najednom im Pajo, tipičnim njujorškim slengom, reče:
- Hej, men, ovo je novinar iz komunističke zemlje!
- Okej, okej...
Nastavismo niz Harlem.
Pitam Paja kad će natrag, u Crnu Goru; tu mu i supruga Vjera i simpatična ćerkica Mija.
- Ponekad mi dođe da prodam i forda i sve, da pokupim ušteđevinu i odem u domovinu - veli Pajo. - Vratio bih se, naravno, ali kad pomislim da tek sada treba da započnem pravničku karijeru... Osim toga, kad bih mogao odmah da kupim stan u Budvi ili Titogradu?! Ne želim da se potucam. Nekako sam se ovđe navikao, a i Mija školu pohađa. Ja ne volim kad mi neko kaže da sam iseljenik. Ja, jednostavno, ovđe živim. Ali svakako, kao i svi naši ljudi, sve više mislim na povratak…
Okrenusmo prema Bronksu.
Bonus video:
