Čudi me da vlasnici sušara nisu jači lobi: dobra pršuta, ili pršut, znači sigurnu pažnju sagovornika. Već dok je režeš, sve se jasnije vidi. To je argument koji Crnogorci jako poštuju. Razložni i nervozni, ogorčeni protivnici vlasti i DPS poltroni - svi vole da jedu pršut, vole da govore o pršutu, ne gade se bijelog.
Kad je previše suva ne može da se urola nego puca po dužini. Ima li što grđe? Ali kad je dobra, e onda je praznik! Ljudi koji iznesu oval sa ovom svetinjom, pa još ako su je sami sušili, pa još ako nije holandska svinja, pa još ako nije musliman ili vegan za sofrom - mogu da računaju na siguran glas. Sretnik se oblizuje, blago se smješka dok savija parče i prinosi ustima slasni cigarilos.
Tajna kušanja je poznata. Meso treba da pruži otpor zagrizu, ali ne i da ostavlja trake pomeđu zuba, što je passé. Najgore je kad se usred noći čovjek trgne i shvati da su mu usta puna. Legao sit pa je imao jake snove, a sanjao da opet jede. Onda se probudio i vidio da u ustima ima dovoljno. Nije mu jasno da li sanja ili je budan. Tako su stari Crnogorci štedjeli pršut i turali ispod zuba za oštru zimu. Održivi razvoj - mnogo prije malokrvnika iz EU koji su došli da nam utrape kinou, soju i hranu za služinčad.
O da, vole Crnogorci pršutu, sanjaju carstvo visećih svinjskih butova. Domaćin skine primjerak, očisti ga masnom krparom, i premeće u rukama. Onda uzme nož i skine koru koja se ne baca. Ko zna za kakvu vrstu podmazivanja se kasnije koristi taj otrov. Kad nož probije bijelo i svrši uz kosku, već je kasno - postao si glasač vladajuće partije.
Čuvena Liza Meklejn koja je učila crnogorske stranke metodu sigurnog glasa, sigurno je notirala običaj. Jer to vidi i ko nije stručan. Prosto je nevjerovatno da meso ima tako hipnotičko dejstvo. Uhvatim se često ispred mesare kako gledam zaljubljeno - iznutrice, zatop, šnicla, ćevap-vinobran, sve prolazi dok na red ne dođe pršut i neka se milost rodi na licu. Jedan pršut četiri glasa, meso za careve.
Neki depeesovci imaju para da kupe španjolski pršut crnog papka te mu kilo košta preko 300 eura. Ponosnom kupcu se digne ponos od takvog zalogaja još dok je u prodavnici. Taj vuče državu naprijed, to je meso za koncentraciju, za lidera. Moraš biti emancipovan i nositi mokasinu od prevrnute kože, mazati guzu matičnim mliječom ako hoćeš da si dostojan takvog delikatesa. Nije to nekakva cetinjska pojata sušila, nego vreli dah Salamanke!
Prodavačica koja naplati komad tog crvenog zlata hita kući da istrtlja mužu. Znaš li ko je kupio od one španske? Ko, da te ne kunem? Onaj! Onaj jado?! E neka se najede, milo mi je života mi, propala se država!
Drugi junak, na drugoj kasi, plaća rezane komade, jeftine kocke vakuumiranog mesa. Dere bez kompleksa, žvaće dobro i ovaj kralj, nije loše dok ima zuba, ovo je zdravije, ovo je uz kost, ođe mašina ne dofaća - tješi se siromah i slasno papa kao nekoć kad je provalio u dubrovački podrum, pa se onda zagrcne od sjećanja a komadići slete na pod da poliže maca.
Oba čika, koji su ljuti ideološki neprijatelji, ovaj Španac i ovaj drugi koji dok vi ovo čitate još nije sažvakao, oba su spremni da razmisle. Priđite im sa nekom, ni previše velikom ni previše malom. Da joj se koska cakli kao mjenjač od audija. Popričajte sa obojicom, i ponudite ih s noža. Vidjećete da su obojica gladni. Možda im očevi nisu bili gladni, ali đedovi jesu, i po majci i po ocu. Glad je politička okolnost koja se nasljeđuje i čeka istorijsku naplatu. Puna usta ne pričaju, rekli su stari, ili nešto slično ali jednako poučno.
Kad dođem do pouke, uželim se dobrog citata. Ovom prilikom iz filma „Zašto su oni visoki“ rektorke, prof. Vojvodić, snimljenog o državnom trošku u osvit nezavisnosti:
„Pršut, sušena ovčetina, kastradina i sir, to je za Crnogorce vjekovima svakodnevni meni, a za ostatak svijeta čista egzotika.“
Egzotika, jašta! I rektorka priznala. Dama koja vodi Univerzitet zna šta je moćna pršuta, koliko je važna za našu priču. Kakvi smo da smo. Ne možemo pljunuti na pršutu, naprotiv, branićemo je. Postoji regula EU da se više ne suši na dimu. Ne znam kako da se postavimo prema tome. Možda EU i nije bez alternative, kako reče Milo Đukanović. Što taj voli pršutu! Pohađa brančeve i večere sa gamborima, a onda se vrati doma, legne, prevrće se i ne može da se smiri. Koliko ga je puta gospođa našla ispred frižidera kako meće ogromne peče pršute i žvaće pomalo degutantno, da se čovjeku stuži...
Sad još da kažem šta me je nagnalo da pišem o suvomesnatom. Vidim da je globalna politička realnost postala viralni hit u mojoj zemlji. Lome se koplja oko NATO i grčke ljevice. Sirizu priznaju čak i sajber makarondžije; anarhisti, libertarijanci - svi su u nekom priznanju istorije ante portas. Umjesto da budem srećan i čekam talas pravde za sirotinju, sve me to čini nespokojnim. Znam koliko se naša politička misao oslanja na pršut, znam koliko je društvo puno mesoždera koji bi i budizam uspjeli da svedu na logiku milicije.
Ne volim, brate, kad se velika istorijska dešavanja primiču granicama moje zemlje. Dovoljno mi je bilo istorije devedesetih. Mislio sam da je sa istorijom naših naroda i narodnosti gotovo. Navikao sam se na depresiju. Ne vjerujem oduševljenim ljudima. Sad ćemo opet da budemo glasni i aljkavi za stolom - posmatram putinbaše, teoretičare zavjera, ljevičare punog stomaka, masne brade - gadost izbija kao da je godina 1939. Sjetim se onda koliko je pršut važan u formiranju političkih stavova u mojoj zemlji. I nije mi dobro, slutim gore. Grok grok!
Bonus video:
