Kao brucoš iliti tek svršena srednjoškolka, koja je tek sada počela da uzima odgovornost u svoje ruke, jer odrastanje više nije ono što me čeka, već ono sa čim se suočavam, moram da, iz krajnje jednostavnih, ljubopitivih razloga reagujem na „odgovornost“ ljudi koji treba da budu personifikacija istine i odgovornosti.
Zapravo, ako odgovornost znači dovesti u pitanje status studenata i značaj Univerziteta Crne Gore, počinjem da sumnjam u sopstveno poimanje pomenutog.
U međuvremenu, na raskrsnici života dok sam razmišljala kuda će me ove jake životne struje odvesti, zapitala sam se da li, ipak, nisam ja ta koja sam sebi režira životni film. Elem, to je impliciralo na još jedno, možda manje široko ali trenutno ipak bitno, pitanje: ko režira našu studentsko-profesorsku scenu? Pokušavajući da dođem do željenog odgovora, zapitala sam se šta će se desiti ako dođe do zamjene uloga?
Ako su studenti publika, a profesori likovi u predstavi izrežiranoj od strane Radmile Vojvodić, šta će se desiti ako publika počne da režira, a ona i njene marionete se nađu u nezavidnim pozicijama?
Da li je zaista tema čitave ove drame budućnost studenata, mladih snaga ili se pak kriju neki malo modifikovani interesi, čiji je pomenuta tema samo paravan? Poštovanje znači slušati dok svi ne budu saslušani i shvaćeni - tek je tada moguća ravnoteža i harmonija - cilj indijanske duhovnosti. Ipak, ovo je vestern pod režijom crnogorskog pozorišnog rektorata, tako da sumnjam da će biti Indijanaca u ovoj predstavi, a i sumnjam da su poštovanje, ravnoteža i harmonija ono čemu teže isti, mada sve ovo polako i počinje da liči na Divlji zapad u malo modernijem izdanju, možda čak i na antičku tragediju - oprostite na slobodi.
Koliko god rektorka težila da nas „izvede“ na pravi put „ispravljajući“ trenutno kadrovsko stanje Univerziteta, složiću se sa Aristotelom - Drag mi je Platon, ali istina mi je draža.
Bonus video:
