EVROPA KOD KUĆE I VANI

Najveće moguće zlo

Ali prava noćna mora je to što svađe oko Bregzita još dugo neće biti okončane. Političke institucije pokazale su se nedorasle izazovima. Vlada je podijeljena, zakazala je. A parlament, sve do sada, uspijeva da se postavi samo protiv postojećih predloga, ali ne i da se odluči za put koji vodi iz krize
2696 pregleda 0 komentar(a)
Tereza Mej, Foto: Reuters
Tereza Mej, Foto: Reuters

Tereza Mej je vrlo bučno izgubila glasanje o Sporazumu o izlasku iz EU. Nakon istorijskog poraza, britanska premijerka bi zapavo morala da podnese ostavku - ali pitanje o tome Mej guši u srži.

Ona je, kako kaže, preuzela funkciju kako bi sprovela Bregzit i ona će taj zadatak da ispuni. I tačka. I preživjeće glasanje o nepovjerenju - jer, njeni se sopstveni redovi ponovo zbijaju, čim dođe do pitanja očuvanja vlasti. Ali za britansku politiku, upornost T. Mej koja se odavno graniči s tvrdoglavošću, u stvari je zla kob.

Ona je zaslužila poraz u parlamentu, jer ga je sama skrivila. To da su njena vlada, parlament i kompletna britanska politika zbog Bregzita toliko podijeljeni i blokirani, rezultat je između ostalog i specifične političke nesposobnosti T. Mej. Šefica vlade od samog početka na umu je imala samo njene konzervativce, razgovarala je sa svojim sopstvenim jastrebovima i po svaku cijenu pokušavala da održi zajedništvo u partiji. Pritom je propustila da pronađe saveznike, da pruži ruku opoziciji i napravi kompromise.

Njena neprijateljska retorika prema radnicima iz EU, protiv Evrope same, još više je produbila jaz između strana. Na taj način ona sebi nije stvorila prijatelje među evropskim kolegama, na čiju podršku je upućena tokom i nakon Bregzita. T. Mej nedostaje habitus prave državnice. Ona ne djeluje iz pozicije odgovornosti za budućnost i za dobrobit V. Britanije. Ona je kao suviše mala i suviše uska političarka, suviše uska i bez fantazije za teška vremena koja su zemlju zadesila zbog Bregzitom.

Britanci bi željeli drugog šefa vlade, ali vođu opozicije Dž. Korbina ne smatraju prikladnim, čak ni u njegovim sopstvenim redovima. Za sada nema nikoga na vidiku ko bi mogao da preuzme tu ulogu. Čini se kao da su zdrav razum, spremnost na kompromis i istorijsko razumijevanje o međunarodnoj ulozi i mogućnostima zemlje, iz britanske politike nestali preko noći.

Ali prava noćna mora je to što svađe oko Bregzita još dugo neće biti okončane. Političke institucije pokazale su se nedorasle izazovima. Vlada je podijeljena, zakazala je. A parlament, sve do sada, uspijeva da se postavi samo protiv postojećih predloga, ali ne i da se odluči za put koji vodi iz krize.

Pritom se jedina prilika da se izbjegne horor-verzija Bregzita može pronaći u Donjem domu parlamenta. Nezavisno od stranačke pripadnosti, poslanici bi morali da pokušaju da stvore većinu. To bi moglo da bude oko nešto „mekšeg“ Bregzita, nešto poput ostanka na zajedničkom unutrašnjem tržištu. Ili drugi referendum - ako laburističko rukovodstvo konačno odustane od svojih socijalističkih iluzija.

Nijedno od tih rješenja nije lako postići, nijedno ne garantuje srećan kraj. Sukob i rovovski način razmišljanja će se nastaviti. Neprijateljstvo i ogorčenost još godinama će trovati britansku politiku. I upravo u tome se pokazuje prava priroda Bregzita: on nosi sa sobom nezamislivu destruktivnu silu. I ne razara, kako se očekivalo, EU. On razdire Britaniju. Bregzit je za tu zemlju najveće moguće zlo.

(Deutsche Welle)