Razna čudesa

(danas.rs)

Ne bojim se da će mašine zavladati svetom kao u Pekićevoj „Atlantidi“. Ali se bojim da smo, baš kao u romanu, postali nesposobni da živimo bez mašina.

Fantazije nam fali. O čemu tako važnom razmišljamo dok nas Guglova mapa vodi putem kojim smo deset puta prošli, ali se nismo potrudili da ga upamtimo?

Veštačka inteligencija radi brže, jače, bolje, ne pita za topli obrok, regres i sigurno zaposlenje. Samo struje traži, mnogo struje i vode da hladi računarske centre. Napravićemo takav u Kragujevcu!

Narod niko nije pitao da li hoće da u ruke robota stavi policijski posao i živi u državi nadzora, da li hoće da mašina stvara filmove i piše vesti, da sa nama četuje i prikuplja podatke. Ko neće, može da bude gorštak, da razvije šatorsko krilo ako nađe komad zemlje na koji neko već ne polaže pravo.

Sve će prštati od proizvodne efikasnosti! Doduše, ljudi od toga nemaju mnogo, osim nekoliko centomilijardera iz Silicijumske doline. Da li će iko raditi manje jer ima pomoć mašine? Ma kakvi, radiće samo manji broj ljudi, a ostali će im zavideti.

Od Trampa i Sija preko Merca do Vučića, veliki i mali lideri su na strani opšteg napretka! Radnom čoveku poručuju da se ne trudi dovoljno, da to mora bolje u budućnosti kojoj stremimo.

Više slobodnog vremena, dokolice, odmora, druženja, smisla… to za radni narod nije predviđeno. Jer, ko zna čega bi sve radni narod mogao da se doseti kad bi imao vremena.

Ne volim kad cinik u meni preuzme tastaturu. Valja priznati da veštačka inteligencija izvodi čudesa. Javljaju da je rešila decenijski matematički problem, da je izmislila novi važan lek. Ko bi tome mogao da se protivi?

Ali baš tim čudesima će nam reklamirati sudbinsku ulogu veštačke inteligencije kojoj se ne sme suprotstavljati.

* * *

Kad smo kod čudesa, u Hramu na Vračaru je Bogorodičin pojas. I ko jeste i ko nije hteo da zna, saznao je da je to jedna od najvrednijih pravoslavnih relikvija.

Naša crkva tvrdi da se, u prvih deset dana, Pojasu poklonilo 478.000 vernika. To mu dođe vernik na 1,8 sekundi. Možda se crkva malo zabrojala, ali svakako je navala na Hram bez presedana. Dan i noć, žarko sunce ili svežina, red vijuga kilometrima.

U tome ima mode, naravno, ali očigledno da je ljudima važno. Čekati osam ili deset sati u redu kudikamo je veća žrtva nego otići na jedan protest protiv vlasti. Možda se ljudi nadaju većem čudesu.

Neko moli za zdravlje, neko za potomstvo. Možda neko celiva Pojas i poželi da radnička klasa preuzme vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Molitve ne treba čitati kao kritiku ovozemaljskog života ili, daleko bilo, srpskog zdravstva i socijalne skrbi, već više kao njihovu dopunu.

Čudesa su i naša državna politika. Prvi među nama - religiozan po potrebi - nada se da će spoljni neprijatelji slomiti zube o Pojas. Jedan Pojas i jedan računarski centar, pa mi smo nezaustavljivi!

* * *

Ivica Dačić, koji je do sada znao za kamere da se dohvati kolača na slavi, sada je počeo da veruje u čudesa. Kaže, mora da je neki znak to što nedavno pobegao grobaru sa lopate.

Takav omen ne treba olako propustiti jer, osim što je objektivno na polzu Dačiću - bolje živ nego mrtav - on može biti na polzu partiji i državi. Tim je rečima šef socijalista preporučio drugovima da ga se ne odriču, a on se neće odreći prvog među nama. Do prve prilike.

U čudesa srpske politike spada žongliranje Ivice Dačića na ivici političkog postojanja. Od pojave mladog portparola SPS-a sa razdeljkom do danas, to je umetnik mogućeg, čovek koji zna da je najtvrđa valuta biti neophodan.

Među čudesa valja ubrojati da je ovaj i ovakav SPS uspeo da pervertira ideju socijalizma i, ipak, ostane nešto najlevlje na političkoj sceni. Za malog čoveka tu, doduše, nema puno osim folklora i klijentelističkog uhlebljavanja, ali ipak!

A to što su nazovi socijalisti uspeli da narodu ogade ideju levice tako da trideset i pet godina ne nikne autentična leva opcija, govori da smo tom padu bili skloni i da je propagandna asanacija bila temeljna. Radije se veruje u čudesa nego u radničko organizovanje u zemlji tajkuna, kriminalaca i čuvene međukategorije „kontroverznog biznismena“.

* * *

Trend je globalni, a to nije utešno, naprotiv. Teško je stvarati pravednije društvo u nepravednijem svetu. Utopija kao ostrvo postoji samo u fikciji.

Tektonske ploče se pomeraju da zgrome malog čoveka. U svetu nadzora i ovisnosti od algoritma, gde pažnja traje koliko video na TikToku, čovek je manje od brojke u novoj feudalnoj podeli.

Kad utočište ne traži u eskapizmu - baš na TikToku, u ispraznim serviranim vestima, a ide nam i svetsko prvenstvo u fudbalu! - mali čovek nada se čudesima. Obožava magijske predmete i pojave, Bogorodičin pojas ili „slobodnu ruku tržišta“, svejedno.

Ili pada na najstariju foru borbe protiv proglašenih demona - migranata, ljudi druge vere, nacije, boje kože, u iscrpljujuća identitetska sukobljavanja malih ljudi protiv drugih malih ljudi.

Samo jednom čudesu se više niko ne nada, da će obični ljudi prepoznati jedni druge kao saveznike, a onda prepoznati prave neprijatelje.