Svi smo svesni da je poslednjih godina duboke krize, praćenih katastrofalnom neoliberalnom invazijom, naročito u zemljama na jugu Evrope, sama ideja evropske integracije pretrpela teške udarce. U opasnosti se nalazi ne samo jedinstvenost već i postojanje evrozone i Evropske unije. Ozbiljni problemi postoje u odnosima EU-Rusija. Da se podsetimo da je 1990. potpisana „Povelja za novu Evropu“, koja je obećavala „novu epohu mira i jedinstva“ na našem kontinentu.
Tada je već završen Hladni rat, pao je Berlinski zid i OEBS je mogao da se obnovi i pređe u novu fazu.
Obećanja, međutim, nisu održana, a nade su uništene, najpre nasilnim raspadom Jugoslavije, a zatim izborom za proširenje NATO-a do granica Rusije koji deli Evropu. Izbor uključen u plan takozvanog „novog poretka“ pod vođstvom SAD. Dakle, kriza EU najavljena je ranije, i to je kriza samog neoliberalnog modela integracije, kojeg su izabrala vođstva glavnih političkih snaga, i konzervativnih i socijaldemokratskih. Da bi se spasila, EU treba radikalno da se promeni.
Razgovor o budućnosti Evrope zahteva osvrt na poreklo evropske ideje, paralelno sa navođenjem predloga za prevazilaženje današnje krize evropske integracije i zahtevom za jednu novu Evropu posredstvom njenog ponovnog uspostavljanja. Neki veruju da se to ne može desiti, da se EU ne menja. Drugi smatraju da je ujedinjena Evropa zapadnoevropska ideja, rođena iz Hladnog rata, a ignorišu činjenicu da je ova ideja prvi put navedena od prvih prosvećenih evropskih mislilaca kao demokratska, mirovna i panevropska ideja, još pre 200 godina. Na primer, socijalista Sen Simon prvi je pričao o ujedinjenoj Evropi od 1814.
Danas, kada su EU i evrozona poljuljane dubokom i višedimenzionalnom krizom, pitanje ponovnog uspostavljanja evropske vizije je hitno stavljeno na dnevni red. Pre mnogo godina sam tvrdio da EU treba radikalno da se promeni da bi se ujedinila. Jer, kako je napisao i profesor Kostas Vergopulos, „Evropa vrši samoubistvo“ sve dok ostaje zatočena u današnjim krajnjim neoliberalnim politikama. I dozvolite da istaknem da ono što se danas dešava u Evropi jeste kulturna kontrarevolucija. Jer, ako su srce moderne evropske kulture društvena i demokratska dostignuća radnika nakon II svetskog rata, šta drugo predstavlja njihovu nivelaciju nego kulturna kontrarevolucija?
Da se radikalno promeni - znači da Evropa ponovo pronađe put u antropocentričnim vizijama, da evropska integracija oživi kao jedan politički plan oslobođenja, sa solidarnim srcem i snagom za rad, kulturu i ekologiju u prvom redu kao i sa analognim pokretima. Jer, kako je naglasila poznata intelektualka Lučiana Kastelina, „možemo pravedno reći da je za izgradnju ideje Evrope kao zajednice doprineo više mirovni pokret osamdesetih godina od onoga što su za više od pola veka postigle sve evropske institucije svojim konvencijama“.
Kako sam prethodno naveo, ponovno osnivanje Evrope zahteva povratak korenima evropske ideje, preko jednog panevropskog horizonta integracija koji zahteva novu vezu EU sa Rusijom, odbacivanje evroatlantizma i proširenja NATO-a koji deluje razdorno na Evropu i predstavlja ostatak Hladnog rata. I da ne zaboravimo da već postoje panevropske institucije, Savet Evrope i OEBS (bivši KEBS).
Imamo li razloga za optimizam? Odgovor je potvrdan, ali jedino ako se setimo da je samo pre par godina nekolicina verovala da će se Latinska Amerika naći na putu radikalnih antineoliberalnih promena, da će sumnjati u vođstvo SAD i da će prestati da predstavlja „slobodan prolaz“ za takozvanu „jedinu supersilu“.
Evo šta piše Ignacio Ramon: „Nekadašnja ideja da Latinska Amerika predstavlja „zadnje dvorište“ SAD je prošlost“. „U Latinskoj Americi“, naglašava bivši direktor Le monde diplomatique, „novi socijalizmi 21. veka, ojačani dinamikom društvenog pokreta, obiluju političkom kreativnošću i društvenim stvaralaštvom.
Posmatramo preporod, jedno stvarno ponovno formiranje kontinenta“.
Zbog čega se ne može desiti u Evropi ono što se dešava u Latinskoj Americi?
Bonus video:
