Šta se događa sa medijima u Srbiji? U jednom od najkritičnijih perioda u istoriji savremene Srbije, kada je ekonomska kriza na vrhuncu, standard stanovništva na najnižem nivou, nezaposlenost veća nego ikada, prostor za kritiku je do te mere smanjen da ga skoro nema, a polemičke emisije su nestale sa televizijskih ekrana.
Objava predsednika srpske Vlade o smanjivanju plata i penzija dočekana je u medijima, što je svakako apsurd, kao nesumnjiv vladin uspeh. Nisu smanjene najniže plate i penzije, one do 200 maraka u dinarskom iznosu, ali je progresivnim oporezivanjem iznad te sume zadat nov, ozbiljan udarac takozvanoj ”srednjoj klasi” koja se sada još više srozava na nivo očevidnog siromaštva.
Možda je tako moralo, slažu se i mnogi ekonomisti, jer država troši mnogo više nego što privređuje. Ali ne treba zaboraviti da je pre samo nekoliko meseci premijer Aleksandar Vučić kategorički tvrdio kako niko i ne pomišlja da dira u penzije, a da će se uštede postići otpuštanjem prekobrojnih državnih službenika, posebno onih koji su posao dobili zahvaljujući svome partijskom pedigreu, zatim uštedama u rasipničkoj državnoj administraciji i uvođenjem ”sive ekonomije” u redovne ekonomske tokove.
Za sada ništa od toga. Sudeći po komentarima Fiskalnog saveta, ovo smanjivane plata i penzija nije dovoljno, novi udar na lična primanja, po njihovom predviđanju, može se očekivati već dogodine. Istovremeno predsednik srpske vlade utešno ali neuverljivo obećava kako se oporavak srpske privrede očekuje u 2016. godini, a sa tim oporavkom i povećanje životnog standarda. U to malo ko veruje, a i svi ozbiljni ekonomisti sumnjaju da je tako nešto moguće. Naprotiv, izgledi su da će se kriza samo produbljivati, pa takva i slična obećanja deluju kao umirujuća šarena laža. A iskustvo iz bliske i dalje prošlosti uči da se političarima malo šta može verovati.
Mnogi su se sada prisetili već zaboravljene činjenice da je Aleksandar Vučić u Miloševićevo vreme bio ministar informisanja. To je vreme kada su zabranjivane novine, a na Televiziji Beograd sprovedene ”čistke”, udaljeni sa posla i otpušteni najbolji novinari, urednici, tehničko osoblje, što je za najveću i najozbiljniju medijsku kuću u Srbiji predstavljalo pravi udar od kojeg se do dana današnjeg nije oporavila. Vučić danas nije zadužen za informisanje, ali kao predsednik srpske vlade nesumnjivo nije bez uticaja na ono šta se u Srbiji piše i kako se piše. Sa njegovim znanjem, a možda i bez njegovog znanja, ali pogađajući premijerove želje, njegovi najbliži saradnici, u to niko više ne sumnja, ozbiljno kontrolišu izveštavanje štampanih i elektronskih medija i utiču na njihovu uređivačku politiku. Cenzura ili autocenzura? Skoro da je svejedno, posledice su iste. Samo u mesec dana nestale su sa TV ekrana popularne emisije u kojima su se sučeljavala različita mišljenja. Neke su sasvim ukinute, neke premeštene u regionalne programe sa mnogo manjom gledanošću.
To se pravda promenom uređivačke politike, tobožnjim zahtevima gledalaca za više razonode i zabave. Tako nova urednica B92, nekada ugledne i hrabre televizijske stanice, izjavljuje kako žele da naprave ”zabavnu i komercijalnu televiziju”. Gotovo istovetno objašnjenje dolazi i iz direkcije Studija B. Po svemu sudeći, uzor postaje Televizija Pink i njen model zabave. A to znači što više folka, grubog, primitivnog humora, srozavanja do golog neukusa.
Sasvim je tendenciozna i netačna tvrdnja kako gledaoci ne žele polemičke emisije. Pre će biti da novi vlasnici i novi urednici uvode autocenzuru, kako se ne bi zamerali političkom rukovodstvu Srbije i najjačoj partiji koja ima gotovo apsolutnu vlast.
Ozbiljni analitičari upozoravaju, svakako ne bez osnova, da je sadašnja medijska situacija u Srbiji gora i od one u Miloševićevo vreme. Istovremeno sa ovim programskim promenama očevidan je i pad opšte novinarske kulture. Sve je više nedoučenih i priučenih novinara i urednika koji nimalo ne služe na čast srpskom novinarstvu. Sa sobom su doneli nekulturu, često i nedostatak običnog kućnog vaspitanja, neznanje, udvorištvo, uličarski rečnik, veliku količinu prostakluka.
Šta nas čeka u budućnosti? Sa sve dubljom opštom krizom može se naslutiti dalji porast ulagivačkog novinarstva i sve više ”ružičastih” televizija.
Davno je rečeno, negde početkom 20. veka: ”Kad izbije rat, prva žrtva je istina”.Ima različitih vrsta ratova. Onih oružanih, ali i onih pritajenih, prikrivenih, za vlast, za privilegije, za eliminaciju protivnika. Postoji medijski rat koji se vodi u ime stranačkih, političkih interesa i koji takođe ima svoje žrtve. Žrtve su dosledni, časni, nepotkupljivi i nepodmitljivi novinari. Sa njima i istina. Žrtve su podjednako i gledaoci i čitaoci.
Bez istine nema izlaska iz krize. Bez istine nema pravednog društva. A istine ne može biti tamo gde cvetaju cenzura i autocenzura, a sa njima glupost i primitivizam. Gde se umesto prave slike stvarnosti nudi lažna slika stvarnosti.
Otrovne biljke korumpiranog i ugušenog novinarstva daju otrovne plodove. I ubijaju istinu. A sa ubijanjem istine ubijaju i nadu za izlazak iz moralne, političke i socijalne krize.
autograph.hr
Bonus video:
