Tog je dana upekla bila zvijezda nebeska, a ljudi što su došli da izjave saučešće sklonili su se ispred kuće i ispod drveća u hladovinu. Mrtac je bio izložen u kući, u jednoj od soba, na stolu za kojim mnogobrojna familija ručava svakog dana.
Za starce, postavljene su bile improvizovane klupe sačinjene od po dvije spojene cigle na dva kraja, da bi na njima bila postavljena debela daska. Na jednoj klupi sjedjelo je desetak staraca. Međutim, naišli su Parlamentarci.
Dok su „pristupali“, na kapiji su počeli da se prse i zakopčavaju sakoe, iako je bila sredina avgusta. Kad su ih starci vidjeli, odjednom su se ispravili i uozbiljili, skoro da nisu ni disali, a kad su Parlamentarci izjavili saučešće i izašli, nema tog diskusa koji bi đedove u tom trenutku spriječio da ne skoče hitro i da sačekaju da se rukuju sa Parlamentarcima. Međutim, dva nesrećna tipa na kraju klupe nisu ispratili dešavanje, nisu bili u toku pa kad su ostali ustali, oni su težinom prevagnuli dasku i pali. Daska je lupila, svi su se samo na trenutak okrenuli, i ali niko nije izašao iz reda u kojem se čeka rukovanje sa Parlamentarcima, već su dva pala starca jedan drugom pomagali da ustanu.
Pali starci. Kad poltroni krenu gore, nezainteresovani propadaju. Izgleda da je to pravo stanje našeg društva i da balans ne postoji. Mnogo štete narodu nanijela je riječ „viđen“ kojom se opisuje stasit i izgledan čovjek. Od te riječi pate mnogi. Skoro svi poslanici u parlamentu, kad ustanu i počnu da govore izgledaju kao da su pod nekom vrstom hipnoze. Vjerovatno pred govor pomisle prvo na to da ih gleda neka ljubavnica, strina, tetka iz Andrijevice, dijaspora iz Detroita, bivša, bivši, komšije, rođaci, a da oni diskutuju, da su važni ljudi u odijelima.
Oni odlučuju o sudbini naroda. Voljeli bi oni da makar na tren čuju misli onih koji ih poznaju dok oni diskutuju, da čuju da kažu: „Opa, uspio je.“ Tako suština bude zanemarena, jer dominira osjećaj izloženosti, kompleks i provincijalizam. Mnogi poslanici od kad su se prvi put uvukli u odijela, pa i u skupštinu, prerasli su svoje gabarite. Užirili su se. Nije ni čudo od toliko gratis ručkova i slava.
Vjerovatno im ne daju „da se dofate za novčanik“, jer naš narod je pošten! Ni višednevni štrajk glađu im ne može ništa, povrate oni liniju brzo. Moglo bi im se oprostiti to što primaju poslaničku platu, a godinama nisu ništa postigli osim što povremeno naelektrišu negativno ovaj napaćeni narod. Kad je neko ozbiljan stalno, nema mu se mnogo šta zamjeriti. Makar i kad glumi ozbiljnost. Ali kad neko pokušava da bude duhovit, veće tuge od te nema. Istina, Parlamentarci su nas zabavljali, ali o jadu. Ovoga puta se odvažio jedan od učesnika cirkusa pa je riješio i narod da zabavi. Bio je smešan kao Smeško Belić.
Na papiru je napisao „MAPET ŠOU“, i tim činom nije nikoga zasmijao, već je uvrijedio one divne i harizmatične likove iz šou programa. Da, oni su živi. Jedna Gica iz Mapet Šoua ima više šarma nego svi naši poslanici zajedno. Forbacač je pravi naziv za samozvanog lakrdijaša. U modernom žargonu, forobacač označava lika koji pošto-poto želi da stekne status duhovite osobe u društvu. Teško da ima gore titule od „forobacač“, od propale fore, od konstatne težnje da se nametnete. Kad smo već plaćeni da ne radimo ništa, da makar budemo duhoviti. Ispali su smiješni. Naš parlament nije dostigao nivo šou-programa.
Za to treba talenta i šmeka, smisla za humor i inteligencije, dok se u našem parlamentu prosipaju ostrašćenost, diletantizam, lažni patriotizam i cinizam. Kamenko i Kremenko su nedostižni za ove naše, a o Mapet Šou da ne govorimo. Naš parlament nije inspirativan za bilo kakav vid šou-programa, osim za ove naše, crnogorske prilike. Oni bi se uklopili u okvire Šokove prikolice, tu je njima mjesto. „Ovi, razumiješ “, uz pljuckanje duvana iz lule, i te fore.
Bonus video:
