KOSMOS ISPOD SAČA

Novogodišnja šetnja

Milion pitanja sam imao za njega. Što radi on baš tu, kod nas? Odakle je, ima li familiju, je li imao familiju? Kakva je njegova sudbina koja ga je kod nas dovela?
1 komentar(a)
Ažurirano: 19.02.2019. 19:34h

Osoba koja mi je prenijela ovu priču radi u udruženju sa „dugačkom skraćenicom“, nešto kao UNCHRNISPECI, a u opisu posla im je i zbrinjavanje ilegalnih emigranata i izbjeglica. To su one firme sa rokom trajanja nakon kojih ostanu bijeli džipovi sa natpisima i žal za visokim platama. Priča mi ona da ima mnogo emigranata koji se prebace ilegalno do južne Srbije, dođu do okoline Niša i traže nekog ko će da ih odveze i ostavi blizu Mađarske granice, nebi li ilegalno ušli u sanjanu Evropsku Uniju. Međutim, previše je bilo slučajeva da se nađu dobročinitelji koji će naravno za novac da odvezu nesrećne emigrante do granice sa EU, a odvezu ih svega stotinu kilometara i ostave kod naplatne rampe na auto-putu. Naplatna rampa je vjerovatno donacija, ili predizborno impresioniranje glasača, ali naplatni punkt izgleda kao granični prelaz, ima ogromnu tendu, sive stubove, svjetleća upozorenja, izgleda baš evropski. To odgovara štedljivim vozačima iz južne Srbije koji pokažu punkt emigrantima i kažu im da su to vrata Evrope. Nesrećnici plate i krenu preko livada pognuti da prelaze u obećanu zemlju, ni ne sanjajući da bauljaju po centralnoj Srbiji, po nečijem privatnom vlasništvu. Tumarajući, dočekaju zoru i obično ih nađu zemljoradnici ili stočari, naiđu na tamnopute ljude u svojim livadama koji samo ponavljaju „refugee camp, refugee camp“, misleći da su već u Evropskoj uniji. U blizini je napravljen kamp za emigrante jer je veliki broj njih izigran zbog desetak litara goriva. Sad njima potpuno razočaranim neki naši ljudi priučeni u organizacijama sa dugačkim skraćenicama objašnjavaju njihova nova prava i slobode, a oni su samo htjeli preko livada do EU.

Možda je Srbija bila utočište za brojne emigrante dok je bila predvorje Evropske Unije. Međutim, od kad je Hrvatska postala članica EU, u Crnoj Gori je sve više ilegalnih emigranata, što ne mora da bude usko povezano, ali naravno ne znači da nije.

Nakon dvadesetominutnog truda da dobijem taksi, i ljubaznog odbijanja od strane dispečerki, ne preostaje ništa drugo do put pod noge. Novogodišnja noć, nema kiše, napolju ni hladno ni toplo. Kad sam špartao od Starog aerodroma ispod podvožnjaka ka centru, iza mene išao je crnac, vjerovatno iz izbjegličkog kampa sa Konika. Često u grupama šetaju po gradu, a naravno da su uočljivi i već ih svi krive za brojna obijanja gepeka i pljačke stanova.

Za svaki slučaj sam zastao da zavežem pertlu i propustio ga da prođe, pa nastavio da idem iza njega. Držao je ruke u džepovima uske crne jakne, hodao je pogurenih ramena. Šeta, nema kapu, nema šal, ima patike, farmerke i jaknu, ko zna odakle je, kako mu izgleda ovaj grad, kakav je njegov grad, koja je njegova priča, od čega strahuje i šta želi.

Milion pitanja sam imao za njega. Što radi on baš tu, kod nas? Odakle je, ima li familiju, je li imao familiju? Kakva je njegova sudbina koja ga je kod nas dovela?

Grad je izgledao kao da je na snazi policijski čas. Skoro pa pust, bez gradskog veselja, slabo ukrašen, siv, a čule su se samo petarde. Što li je očekivao on od novogodišnje šetnje, od našeg grada? Što će da vidi, šta će da zapamti, da li ga išta zanima, muzika, provod i koncert. Ima li neke važne zgrade u Podgorici koja je promakla novim urbanistima da je ne sruše? Možda ga interesuje istorija, da mu neko na brzinu objasni Petroviće, Vojislavljeviće i posebno o Njegošu. Da li njega zanima priča o KAP-u i ko su Medojević, Milić i naša opozicija?

On drži glavu pognutu dok čeka da se upali zeleno na semaforu i da pređe ulicu. Izgleda kao da je svima kriv, gleda u vrhove patika, ne skreće pogled, ne prkosi, ne izaziva problem, možda se drugačije ponaša kad je sa svojom ekipom, ko zna. Da je Toni Gatlif bio u Podgorici, možda bi snimio još jedan film u svojoj seriji emigrantskih priča. On bi mogao da otključa ovog tipa, koji možda dolazi iz neke zemlje gdje se kolju mačetama od 50 centi, ili je možda politički disident. U njegovim očima je novi svijet, strah i strepnja protkani nadanjem.

Nismo ni mi bolji, istu sudbinu su prolazili naši ljudi nakon odlaska iz Jugoslavije, ali je našima bilo lakše jer ih nisu po boji kože prepoznavali. Mi i dalje na aerodromima i carini čekamo pasošku kontrolu u koloni iznad koje piše NON EU, nosimo u sebi makar mali dio njihovih sudbina.

Dok je hodao uz ogradu novog podgoričko-azerbejdžanskog parka, pored njega su prošla tri vidno pjana tipa, a jedan sa kapicom deda mraza rekao mu je: „Esi mi dobar, esi mi dobar“. Smijali su se, a tip je samo nastavio ka mostu Blaža Jovanovića. Teško da zna ko je Blažo Jovanović, a još teže da razumije dobronamjeran pozdrav „Esi mi dobar“ grupe Bad Copy.

Vjerovatno je tip dočekao Novu godinu u ulici nekog našeg narodnog heroja.

Preporučujemo za Vas