KNJIGE

Poslije Evrope (1)

Evropska unija je uvijek bila ideja u potrazi za stvarnošću. Ali raste zabrinutost da nestaje ono što je držalo na okupu
0 komentar(a)
evropa, Foto: Bestcartoons.net
evropa, Foto: Bestcartoons.net
Ažurirano: 30.01.2019. 07:29h

Iz nove knjige Ivana Krasteva “Posle Evrope/After Europe”, u prevodu Miljana Tanića, Samizdat B92, 2018.

Iz Uvoda

Evropska unija je uvek bila ideja u potrazi za stvarnošću. Međutim, sve je veća zabrinutost da ono što je držalo na okupu više ne deluje. Zajednička sećanja na Drugi svetski rat, na primer, izbledela su i nestala iz vidokruga; polovina 15-ogodišnjaka i 16-ogodišnjaka u nemačkim srednjim školama čak i ne zna da je Hitler bio diktator, dok trećina veruje kako je štitio ljudska prava. Kao što se to sugeriše u satiričnom romanu Timura Vermesa iz 2011. godine

Opet on, nije više pitanje da li je moguće da se Hitler vrati; pitanje je da li ćemo ga prepoznati. Roman se prodao u više miliona primeraka u Nemačkoj. „Kraj istorije“ koji nam je Fransis Fukujama obećao 1989. godine možda je i došao, ali u perverznom smislu da istorijsko iskustvo više nije važno i da je malo ljudi koje to uistinu zanima.

Geopolitički argument za evropsko jedinstvo nestao je sa slomom Sovjetskog Saveza. A Putinova Rusija, ma koliko bila preteća, ne može popuniti ovu egzistencijalnu prazninu. Evropljani su danas više nebezbedni nego na izmaku Hladnog rata. Istraživanja ukazuju na to da većina građana Britanije, Nemačke i Francuske veruje da svet srlja ka većem ratu, ali spoljne pretnje s kojima se EU suočava više dele nego što ujedinjuju kontinent. Nedavno istraživanje koje je sproveo Galup internešnal pokazuje kako bi u slučaju veće bezbednosne krize javnost makar 3 države članice EU (Bugarska, Grčka i Slovenija) očekivala pomoć od Rusije, a ne od zapada. Priroda transatlantskih odnosa se takođe dramatično promenila. Donald Tramp je prvi američki predsednik koji ne smatra da je očuvanje EU strateški cilj američke spoljne politike.

Država blagostanja, nekada jezgro posleratnog političkog konsenzusa, takođe je poljuljana. Evropa stari - očekuje se da će se prosečna starost stanovništva povećati sa 37,7 godina u 2003. na 52,3 godine u 2050. godini, te se budućnost evropskog blagostanja teško može uzeti zdravo za gotovo. Većina Evropljana veruje kako će današnja deca živeti teže nego njihova generacija; a kako je to izbeglička kriza pokazala, malo je verovatno da će imigracija obezbediti Evropi rešenje njenog demografskog problema.

Nije samo demografija odgovorna za neizvestan položaj evropske države blagostanja. Prema Volfgangu Štreku, direktoru instituta „Maks Plank“ i jednom od vodećih nemačkih sociologa, model evropske države blagostanja je u krizi od 70-ih godina prošlog veka. Kapitalizam se uspešno otrgao institucijama i propisima koji su mu nametnuti nakon Drugog svetskog rata i, posledično, mnogo hvaljena evropska „poreska država“ zapravo je pretvorena u „dužničku državu“. Umesto preraspodele poreskih prihoda od bogatih ka siromašnima, evropske vlade sada održavaju svoje finansijsko zdravlje zaduživanjem kod budućih generacija u vidu deficitarne potrošnje. Posledica toga je da su demokratski glasači izgubili moć da uređuju tržište, čime se podrivaju sami temelji posleratne države blagostanja.

Konačno, i promene ideološke mode su bile prokletstvo Evropske unije. Ono što bi se moglo nazvati „autističnim poremećajem“ bila je dijagnoza Evropske unije u 2014. godini. Ta dijagnoza je bila iznenađujuća, ali nemoguće je bilo propustiti simptome: pogoršavanje društvene interakcije, slabljenje komunikacijskih veština, ograničeni interesi i repetitivno ponašanje. Unija je iskazala nedostatak intuicije o drugima što su mnogi nekada uzimali zdravo za gotovo. To je posebno bilo jasno tokom ukrajinske krize kada se, duže vreme, EU pretvarala da Rusija neće biti protiv pridruživanja Kijeva EU, a potom se usplahirila kada je Putin upotrebio silu za aneksiju Krima. To se takođe iskazivalo u ponovljenim tvrdnjama Brisela kako je otuđenje građana od evropskog projekta naprosto rezultat nedelotvorne komunikacije. Neposredno nakon ukrajinske krize, posle telefonskog razgovora sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, nemačka kancelarka Angela Merkel je došla do zaključka kako on živi u „drugom svetu“. Tri godine kasnije, pitanje je ko od njih dvoje živi u „stvarnom svetu“?

Po okončanju Hladnog rata i širenja Unije, Brisel je bio zaluđen svojim društvenim i političkim modelom, usvajajući veoma nekritički stav o smeru u kome se svetska istorija zaputila. Evropsko javno mnjenje je pretpostavilo da će globalizacija ubrzati opadanje država kao ključnih međunarodnih aktera i nacionalizam kao ključni politički motivator.

Evropljani su protumačili sopstveno iskustvo prevazilaženja etničkog nacionalizma i političke teologije kao signal univerzalnog trenda. Kao što je to Mark Leonard napisao u svojoj inspirativnoj knjizi Zašto će Evropa upravljati 21. vekom: „Evropa predstavlja sintezu energije i slobode koja proističe iz liberalizma uz stabilnost i blagostanje koji proističu iz socijaldemokratije. Kako svet bude postajao bogatiji i kretao se izvan zadovoljavanja osnovnih potreba poput gladi i zdravlja, evropski način života će postajati sve neodoljiviji“. Ipak, ono što je koliko juče izgledalo univerzalno primenjivo je sada počelo da deluje kao izuzetak. Uzgredan pogled na Kinu, Indiju i Rusiju, da ne govorimo o ogromnim prostranstvima muslimanskog sveta, jasno stavlja do znanja da su etnički nacionalizam i religija i dalje pokretačke sile globalne politike. Evropski postmodernizam, postnacionalizam i sekularizam čine Evropu drugačijom od ostatka sveta, ali ne predstavljaju i nagoveštaj onoga što nas nužno očekuje. Ono što je takođe vidljivo u kontekstu izbegličke krize jeste da su se nacionalne lojalnosti, za koje se nekad smatralo da su mrtve i pokopane, vratile - svojski - u savremenu Evropu.

Tokom poslednjih godina, Evropljani su shvatili kako je, iako je politički model Evropske unije za divljenje, malo verovatno da će on postati univerzalan ili se čak proširiti na neposredne susede. To je evropska verzija „galapagoskog sindroma“ koji su iskusile japanske tehnološke kompanije. Pre nekoliko godina, ove kompanije su postale svesne da, mada je Japan proizvodio najbolje 3G mobilne telefone na svetu, ne mogu pronaći svoje globalno tržište jer ostatak sveta nije mogao da uhvati korak sa tehnološkim inovacijama neophodnim za korišćenje ovih „savršenih“ uređaja. Umesto da budu isuviše veliki da bi propali, japanski telefoni, razvijeni u zaštićenoj izolaciji od izazova spoljašnjeg sveta, postali su isuviše savršeni da bi uspeli. Sada se Evropa suočava sa svojim „galapagoskim“ momentom. Može biti da je evropski postmoderni poredak postao toliko napredan i svojstven svom okruženju da je drugima nemoguće da ga slede.

To je ta nova stvarnost koja me je najpre inspirisala da razmišljam u pravcu posle Evrope. Posle Evrope znači da je stari kontinent izgubio svoj centralni položaj u globalnoj politici i poverenje samih Evropljana - veru da evropski politički izbor može oblikovati budućnost sveta. Posle Evrope znači da je evropski projekat izgubio svoju teleološku privlačnost i da je ideja o „Sjedinjenim Evropskim Državama“ manje inspirativna nego što je to bila možda u bilo kom drugom trenutku u poslednjih 50 godina. Posle Evrope znači da Evropa pati od krize identiteta jer njeno hrišćansko i prosvetiteljsko nasleđe više nije bezbedno. Posle Evrope nužno znači da je Evropska unija na svom kraju u meri u kojoj ona signalizira kako je neophodno da za sobom ostavimo naše naivne nade i očekivanja o budućem izgledu Evrope i sveta.

Sledi razmišljanje o sudbini Evrope u stilu Gramšijevog „pesimizma intelekta, optimizma volje“. Sebe smatram čovekom koji veruje da je voz dezintegracije napustio briselsku stanicu - i nekim ko strahuje da će ovom kontinentu doneti metež i globalnu irelevantnost. To može izazvati rastakanje liberalnih demokratija na evropskoj periferiji i dovesti do sloma nekoliko postojećih država članica. To neće nužno voditi ratu, ali će verovatno doprineti produbljivanju patnji i previranja. Politička, kulturna i privredna saradnja neće ispariti, ali san o slobodnoj i ujedinjenoj Evropi verovatno hoće.

U isto vreme, verujem da za ponovno sticanje legitimnosti nema potrebe da Evropska unija rešava sve probleme s kojima se suočava. Ono što je neophodno jeste da za 5 godina od sada Evropljani mogu da slobodno putuju Evropom; evro je na putu da opstane kao zajednička valuta makar nekoliko država članica; da građani mogu da biraju slobodno svoje vlade i tuže ih pred strazburškim Evropskim sudom za ljudska prava. „Ko govori o pobedi?“ pita veliki nemački pesnik Rajner Marija Rilke. „Izdržati - to je sve“. Ali čak ni izdržati neće biti lako.

Ako se Unija uruši, logika njene fragmentacije će biti logika navale štediša na uloge u bankama, a ne logika revolucije. Urušavanje Evropske unije ne mora proisteći iz pobede pristalica napuštanja Unije nad pristalicama ostanka u Uniji na državnim referendumima; to će pre biti nehotična posledica dugoročne disfunkcionalnosti (ili percipirane disfunkcionalnosti) Unije, pogoršane pogrešnim iščitavanjem nacionalne političke dinamike od elita. U svom strahu da će se Unija raspasti i u želji da se obezbede u odnosu na takav ishod, mnogi evropski lideri i vlade će postupati tako da slom evropskog projekta bude neminovan zaključak. I ako do raspada uistinu dođe, to se neće desiti zato što se periferija odmetnula, nego zato što se centar (Francuska, Nemačka) pobunio.

(Samizdat B92; Peščanik.net; uvod s engleskog preveo Vladimir Brašanac)

Kraj u sjutrašnem broju