EVROPSKI UGAO

Švajcarski orlovi

Ovoga puta se nije politika služila fudbalerima i trenerima, već su igrači i selektori zloupotrebljavali politiku. Koristili su najprestižniju sportsku pozornicu za pokazivanje svojih političkih stavova. Živimo u vremenu cvjetanja populizma u kojem ne važi maksima da “neznanje ne opravdava”. Štaviše, pravo na neznanje je preraslo u ponos
128 pregleda 79 komentar(a)
Đerdan Šaćiri, Foto: Reuters
Đerdan Šaćiri, Foto: Reuters
Ažurirano: 30.01.2019. 10:46h

Politika je uvek koristila sport, pogotovo onaj najpopularniji. Nekada za propagandu, kao Hitlerova Olimpijada u Berlinu 1936. ili Videlin Mundijal u Argentini 1978. Nekada za plemenite ciljeve, poput “utakmice mira” za Božić 1914, kada su vojnici izašli iz rovova i umesto da bajonetima jurišaju jedni na druge jurili loptu po brisanom prostoru. Ili čuvena “ping-pong” diplomatija Henrija Kisindžera koja je otvorila Kinu prema SAD i svetu. Nemačka je osvajanjem titule svetskog prvaka u fudbalu 1954. ugledala svetlost dana posle nacističkog mraka i njegovih posledica. Završna epizoda krvavog raspada Jugoslavije počela je na fudbalskim stadionima.

Poslednji događaji na Mundijalu u Rusiji pokazali su da je došlo do kvalitativnog pomaka. Ovoga puta se nije politika služila fudbalerima i trenerima, već su igrači i selektori zloupotrebljavali politiku. Koristili su najprestižniju sportsku pozornicu za pokazivanje svojih političkih stavova. Živimo u vremenu cvetanja populizma u kojem ne važi maksima da “neznanje ne opravdava”. Štaviše, pravo na neznanje je preraslo u ponos. 

Više je nego indikativno da su se gotovo svi “politički” ispadi na Mundijalu vezani za prostor bivše Jugoslavije. Selektor Srbije Mladen Krstajić poredi Međunarodni sud za zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu sa upotrebom VAR-a. Hrvatski izbornik Dalić pobedu nad Argentinom posvećuje braniteljima, a Lovren proslavljava uz ustaški pozdrav iz Tompsonove Čavoglave. Granit Šaka i Đerdan Šaćiri, poreklom s Kosova u dresu Švajcarske, proslavljaju golove Srbiji simbolom Albanije.

U modernom fudbalu 19-ovekovno zamišljene nacije ne postoje. Ako postoji sport u kojem je ideal ujedinjene Evrope ostvaren i planetarna globalizacija implementirana onda je to fudbal. Od Bosmanove revolucije najbolji evropski klubovi su postali bukvalno multinacionalne kompanije u kojima su “domaći” igrači u izrazitoj manjini. Čak raste i broj klubova koji su već izveli na teren 11 stranaca. Tako se u fudbalu izgubio nacionalni prefiks zajedno sa armijama navijača koje su, takođe, postale internacionalne. Definisanje Arsenala, Mančester Junajteda, Mančester Sitija, Čelsija ili Liverpula kao engleske klubove, kao i Milana, Intera, Juventusa, Rome ili Napolija kao italijanske ili Reala, Barselone i Atletika kao španske, nije nikada bilo tako daleko od istine. Čak su i vlasnici, u brojnim slučajevima pomenutih i drugih klubova stranci, zajedno sa većinom navijača čije su adrese često i na drugim kontinentima.

Ako postoji profesija u kojoj Srbi, Crnogorci, Hrvati, Bošnjaci, Kosovari, Albanci, Makedonci, Slovenci, kada se nađu u inostranstvu, kreiraju male Jugoslavije, onda je to fudbal. Mladen Krstajić je više od starijeg brata Ivanu Rakitiću. Prihvatio ga je pre više od deset godina, kao najrođenijeg, stavio ga pod svoje zaštitno krilo u Šalkeu 04 i definitivno mu pokvario ukus za muziku. Najskuplji igrač u istoriji srpskog fudbala Sergej Milinković-Savić je najveći menadžerski uspeh Albanca Iglija Tarea, koji je, uzgred, doveo u Lacio više srpskih fudbalera nego bilo koji drugi njegov kolega, izuzev Pantalea Korvina. Aleksandar Kolarov, po priznanju supruge Edina Džeka, ne izlazi iz njihove kuće u Rimu otkako se preselio iz Mančester Sitija u Romu. Prijateljstvo koje datira još iz engleskih dana, kada su zajedno sa Stevanom Jovetićem i Matijom Nastasićem činili jugoslovenski blok. Oni sa boljom memorijom će se lako setiti fotografije koju je Džeko objavio na društvenim mrežama sa pomenutim klupskim drugovima uz potpis “Mi Balkanci”.

Izjave Krstajića i Dalića, ispad Lovrena i postupci Džake i Šaćirija nisu pogešni zato što imaju političku konotaciju koja nema nikakve veze sa najvažnijom sporednom stvari na svetu, već zato što su anahrone sa modernim fudbalom. Lopta je izašla iz nacionalnih okvira. Nisu ovo osamdesesete godine prošlog veka kada je samo jedan Argentinac (Ardiljes) igrao u Engleskoj. Rat na Foklandskim ostrvima između Argentine i Velike Britanije bio je samo deset godina pre raspada Jugoslavije, a Maradonina “Božija ruka” koju godinu kasnije u Meksiku. U međuvremenu skoro svi najbolji argentinski fudbaleri su igrali ili igraju u Premijer ligi i utakmica Argentina - Engleska nema nikakav specijalan naboj.

Drugim rečima, klupski fudbal je relaksirao u dobroj meri odnose između igrača i samim tim između reprezentacija i možda bi trebalo da bude putokaz i za druge probleme sa kojima se suočavaju Evropa i svet. U tom kontekstu, dok Krstajićev, Dalićev i Lovrenov ispad deluje kao atavizam koji se vuče još samo po brdovitom Balkanu i posebno po njegovom bosansko-hercegovačkom delu (sva trojica aktera su poreklom iz BiH), Džaka i Šaćiri predstavljaju širi problem s kojim se suočava Evropa.

Reč je o neuspeloj asimilaciji i integraciji čija je direktna posledica bujanje populizma, rasizma i šovinizma u državama Starog kontinenta. Džaka je rođen u Švajcarskoj, Šaćiri je došao u alpsku konfederaciju kada je imao četiri godine. Dakle, umesto što imitiraju rukama let albanskog orla, mnogo bi bilo prirodnije da su imitirali odapinjanje strele Viljema Tela. Tim pre što su Džaka i Šaćiri, kao i drugi igrači poreklom s Kosova, mogli da izaberu da igraju za Kosovo. Jedna od karakteristika koja povezuje Srbijance i Kosovare razasute po Evropi, pogotovo one nižeg obrazovanja, jeste da jednako ne žele da se asimiluju i integrišu u nova društva koliko im ne pada na pamet da se vrata na rodnu grudu, koju toliko vole. Džaka i Šaćiri su paradigma šizofrenog pečalbarskog života u kojem se se telo nalazi u jednom dresu, a glava na drugom mestu.

Srbija je zasluženo izgubila od Švajcarske. To je činjenica. Ostalo je samo gorivo da jedni nastave da nose slike i natpise s imenima ratnih zločinaca, a drugi da propagiraju prekrajanje granica. Jedni da se žale na nepravdu što im nisu dopustili da realizuju nacionalne snove (Veliku Srbiju), a drugi što im neće dozvoliti da ih ostvare (Veliku Albaniju). U međuvremenu, Kosovari i dalje čekaju na belu šengen listu, a Albanci da počnu pregovore sa EU o članstvu. U redovima za vize i čekaonici EU Šaćirijev i Džakin orao brzo nestanu s horizonta. Oni su izabrali Švajcarsku. Kosovo i Albaniju vole, iz daljine.