buntovnik realista

Kriza je stvorila šansu za Evropu

Njemačka, najveća ekonomija eurozone, igra čudnu, ponekad bizarnu ulogu u krizi. Nikad od osnivanja Savezne republike 1949, ta država nije bila tako jaka. Postala je vodeća sila EU; ali je niti voljna niti sposobna da predvodi.
0 komentar(a)
Evropa, Foto: Shutterstock.com
Evropa, Foto: Shutterstock.com
Ažurirano: 02.10.2012. 11:24h

Prije oko 2.500 godina, drevni grčki filozof Heraklit je zaključio da je rat otac svih stvari. Možda je mogao dodati da im je kriza majka.

Na svu sreću, rat između svjetskih sila više nije realistična opcija zbog prijetnje uzajamnim nuklearnim uništenjem. Međutim, velike međunarodne krize, poput aktuelne globalne finansijske, i dalje su prisutne – što možda i nije tako loše.

Isto kao i u ratu, krize fundamentalno remete status kvo, što znači da stvaraju šansu – bez destruktivne sile rata – za promjenu koja bi u normalnom vremenu bila teško moguća. Za prevazilaženje krize neophodno je da se urade stvari koje su prethodno bile jedva zamislive, kamoli izvodljive.

Upravo to se desilo Evropskoj uniji u proteklih tri godine, jer globalna finansijska kriza ne samo da je uzdrmala temelje Evrope, nego je poprimila krajnje prijeteće proporcije.

U poređenju sa početkom 2009, sada smo suočeni sa značajno drugačijom EU – onom koja je postala podijeljena između liderskih država članica koje čine eurozonu i pozadinskih, tj. onih članica koje su izvan nje. Razlog nije loša namjera već prije pritisak krize. Ako žele da euro preživi, članice eurozone moraju djelovati, dok druge članice EU sa različitim nivoima posvećenosti evropskim integracijama, ostaju na marginama.

Zaista, gotovo svi tabui koji su postojali nakon izbijanja krize sada su razbijeni. Većina je bila stvorena uz podstrek Njemačke, ali su sada uklonjeni aktivnom podrškom njemačke vlade.

To je impresivna lista: nacionalna odgovornost za spasavanje banaka: strogo pridržavanje propisa iz ugovora EU o izbavljenju vlada; odbijanje evropskog ekonomskog upravljanja; zabrana direktnog finansiranja vlade od strane Evropske centralne banke; odbijanje da se podrži zajednička odgovornost za dug; i konačno, transformacija ECB od kopije stare Bundesbanke u banku Evropskih federalnih rezervi zasnovanu na anglosaksonskom modelu.

Ono što ostaje je odbijanje euroobveznica, ali će i to na kraju nestati. Jedino pitanje je da li će taj tabu biti razbijen prije ili nakon opštih izbora u Njemačkoj sljedeće godine. Odgovor zavisi od budućeg pravca krize.

Njemačka, najveća ekonomija eurozone, igra čudnu, ponekad bizarnu ulogu u krizi. Nikad od osnivanja Savezne republike 1949, ta država nije bila tako jaka. Postala je vodeća sila EU; ali je niti voljna niti sposobna da predvodi.

Baš iz tog razloga, mnoge promjene u Evropi su se desile uprkos protivljenju Njemačke. Na kraju, njemačka vlada je morala da pribjegne vještini političkog zaokreta, a rezultat toga je da je Njemačka, iako ekonomski jaka, oslabila institucionalno – a ta dinamika je oličena u njenom smanjenom uticaju u Upravnom savjetu ECB.

Stara Bundesbanka je pošla na počinak 6. septembra, kada je ECB usvojila program „direktnih monetarnih transakcija“ – neograničenu kupovinu državnih obveznica pogođenih članica eurozone – pri čemu je protiv bio samo jedan član: predsjednik Bundesbanke Jens Vajdman. A inicijator nije bio predsjednik ECB Mario Dragi već njemačka kancelarka Angela Merkel.

Bundesbanka nije bila žrtva zločeste zavjere južne Evrope već je sama sebe učinila irelevantnom. Da je bilo po njenom, eurozona više ne bi postojala. Davanje primata ideologiji u odnosu na pragmatizam je formula za neuspjeh u bilo kojoj krizi.

Trenutno, eurozona je na pragu bankarske unije, za kojom će slijediti fiskalna unija. Međutim, čak i sa samo bankarskom unijom, pritisak za stvaranje političke unije će rasti.

Sa 27 članica (28 sa prijemom Hrvatske koji se bliži), amandmani na ugovore EU biće nemogući, ne samo zato što se Ujedinjeno Kraljevstvo i dalje protivi dubljim evropskim integracijama, već i zato što će referendumi biti neophodni u mnogim državama članicama.

Ti plebisciti će biti presuda o kriznoj politici nacionalnih vlada, što neće željeti nijedna koja zdravo razmišlja.

To znači da će u nekom narednom periodu biti potrebni sporazumi između vlada i da će se eurozona razvijati u pravcu međuvladinog federalizma. To obećava da će biti uzbudljivo, jer će nuditi potpuno neočekivane mogućnosti za političku integraciju.

Na kraju, prevladao je stav bivšeg francuskog predsjednika Nikole Sarkozija, jer eurozonu danas predvodi de fakto ekonomska vlada koja se sastoji od šefova država i vlada (i njihovih ministara finansija). Evropski federalisti bi trebalo da pozdrave ovo, jer što se više ovi šefovi država i vlada pretvore u vladu eurozone kao cjeline, to će brže njihova trenutna dvostruka uloga kao izvršnog i zakonodavnog ogranka EU postati zastarjela.

Evropski parlament neće moći da popuni nastali vakuum, jer mu nedostaje fiskalni suverenitet, koji je i dalje pod okriljem nacionalnih parlamenata i ostaće tamo beskonačno. Samo nacionalni parlamenti mogu popuniti taj vakuum i potrebna im je zajednička platforma unutar eurozone – neka vrsta „euro skupštine“ – preko koje mogu kontrolisati evropsko ekonomsko upravljanje.

Federalisti u Evropskom parlamentu, i u Briselu generalno, ne bi trebalo da osjećaju prijetnju. Naprotiv, trebalo bi da prepoznaju i iskoriste tu jedinstvenu šansu. Nacionalni i poslanici Evropskog parlamenta bi trebalo da se brzo sastanu i razjasne svoj odnos. Na srednji rok, mogao bi se formirati Evropski parlament sa dva doma.

Kriza nudi Evropi ogromnu šansu. Definisala je agendu za naredne godine: bankarska unija, fiskalna unija i politička unija. Ono što nedostaje je strategija ekonomskog rasta za krizne države. Ali, imajući u vidu sve veće nemire u južnoj Evropi, takva strategija je neizbježna. Evropljani imaju razloga za optimizam ako prepoznaju šansu koju je stvorila njihova kriza i smjelo i odlučno krenu da je iskoriste.