Kletva: "Dabogda ti Srbija bila drugo oko u glavi", može zvučati besmisleno, ali iz perspektive Crne Gore, ona dobija jasan smisao. Nije prošlo mnogo vremena otkako je Crna Gora nezavisna, pa nismo zaboravili zlonamerne opaske, komentare i bockanja, kao ni psine i političke podmetačine koje su stizale, u ogromnim količinama, iz Beograda, sve na račun tek sveže izborene nezavisnosti "drugog oka u glavi", a u cilju da se ta, još krhka, država destabilizuje i pokaže kao promašaj pred vaskolikim svetom. Neću se baviti nabrajanjem svih "rišeljeovskih" političkih nepodopština, jer neću da ponavljam ono što Crnogorci znaju i bolje od mene.
Ono što mene iritira, a vezano je za Sandžak, gde živim i veoma intenzivno učestvujem u javnom životu, jeste pojava novog trojanskog konja beogradskog režima instaliranog da potkopava i destabilizuje crnogorski javni i politički prostor. Radi se o sveprisutnom muftiji sandžačkom, koji je poslednjih godina omiljeni izvođač radova beogradskog režima koji, umesto da se bavi reformama i približavanjem EU - munafiči (spletkari) i kreiranim problemima skreće pažnju sa suštine. A suština jeste da je ekonomska situacija u Srbiji dramatična; da su privatizacije firmi kriminogene; da su reforme opstruirane; da tajkuni i kriminalci utiču na političke odluke; da se stranke vlasti i opozicije kolju oko što većeg kolača za sebe... Glas običnog građanina, pritisnutog očajnom i beznadežnom svakodnevicom, sve je slabašniji, a beogradski režim i dalje, kao Milošević, fabrikuje nove probleme i nove unutrašnje i spoljašnje neprijatelje. Pa, tako, ako ikome u Srbiji i padne na pamet da pita zašto godinama ne prima platu, odmah su tu verski, nacionalistički i ratnohuškački pokliči Muamera Zukorlića. I, ko će normalan da traži svoj tegobno zarađeni novac, kada mu islamski fundamentalizam, najveća globalna pretnja, dahće za vratom.
Poslodavci don Orljeonea (popularni nadimak Muamera Zukorlića, kombinacija imena sela u kome je rođen i ponašanja koje demonstrira poslednjih godina, p. a.) nisu ni naivni, ni glupi, pa su u svojoj novoj kreaturi videli "devojku za sve" koja će obavljati prljave poslove po čitavom regionu. Jasna je korelacija između ničim izazvanih Zukorlićevih aktivnosti na severu Crne Gore i pakosnog mešanja beogradskih vlasti u njen unutrašnji život. Kako drugačije objasniti da je čovek koji deceniju i po ni reč nije rekao o ratnim zločinima nad Bošnjacima, koji nije imao pojma o nekakvim deportacijama Bošnjaka iz Crne Gore, koji je ćutao na hapšenje, zatvaranje i premlaćivanje svojih novih sugrađana, odjednom počeo histerično da vitla po regionu urlajući: "Nepravda! Ugroženost!" Kako drugačije objasniti višegodišnje "čekićanje" pred Slobovim, ali i vratima drugih, da se iskuka mesto reisa u Srbiji i šutnju koja je deceniju i po obavijala to sramno stajanje u redu kod velikog bosa, a koja se iznenada, naizgled - bez povoda, pretvorila u dreku o autonomiji ovog regiona; o pozivanju na istorijsko pravo Sandžaka da bude država u državi...
U nacionalnom zanosu, Zukorlić ponavlja da Sandžaku pripada i sever Crne Gore, pa ramazane koristi da organizuje iftare i za tanjir hrane potkupi Bošnjake i nahuška ih na državu u kojoj su rođeni i gde pokušavaju da sebi obezbede ljudska i nacionalna prava. Zanimljivo je, međutim, da, kada pominje istorijsko pravo na avnojevski Sandžak, Zukorlić "zaboravlja" da je taj Sandžak zauzimao i deo teritorije jugoistočne Bosne, iliti današnje Republike Srpske. Inače bih takav propust smatrala još jednom od mnogobrojnih rupa u obrazovanju dotičnog gospodina, ali u ovom slučaju "zaboravljanje" sandžakih gradova Goražda, Foče, Čajniča i Rudog nije omaška, već partnersko odobravanje Dodiku i zajedničkim im šefovima u Beogradu.
Kreirajući svog novog potrčka, Beograd je našao odličnog partnera u Zukorliću i jednim udarcem ubio - tri muve. Prvo je da je sandžački muftija postao "najomraženija javna ličnost u Srbiji" i "najveća unutrašnja pretnja" za stabilnost srbijanske demokratije. Istovremeno, od Sandžaka će praviti kužno mesto u koje niko neće želeti da ulaže, u kome će vladati obrazovni aparthejd i u kome jedan ispodprosečno obrazovan čovek postavlja standarde obrazovanja Bošnjaka; zaobilaziće nas svi putevi i projekti i mi ćemo sve više tonuti u glib primitivizma i neznanja, a prostor za zloupotrebu i manipulaciju Bošnjaka biće sve veći i drastičniji.
Druga muva će, svakako, biti Crna Gora i dalje petljanje u njen politički život, a da to ne budu već prokažene i istrošene prosrpske stranke i eksplicitni plaćenici Beograda. Ovako, u rukavicama verskog lidera druge konfesije i nacije, čiji broj nikako nije zanemarljiv i bez uticaja u Crnoj Gori, Beograd postiže disperzitet nezadovoljstva u odnosu na Podgoricu i dugoročno podrivanje odnosa između bošnjačkih lidera i čelnih ljudi CG.
Treća, ali nikako najmanje važna, muva jeste stalni vetar u leđa i alibi Dodikovoj sve glasnijoj priči o odvajanju RS, kao i mogućem pripajanju Srbiji. Po Dodikovim rečima, ako Sandžak, taj relikt omražene, komunističke NOB, može da traži autonomiju, što ne bi RS koja je dobijena "časnim" ratovanjem i ubijanjem civila.
Za uzvrat, don Orljeone će dobiti Sandžak na poklon, da u njemu radi šta mu se prohte; da tu demonstrira silu svojih telohranitelja, oružja i džipova; da otima imovinu koja mu ne pripada; da truje i zavađa ljude svojim bolesnim medijima; da reketira onoga ko bi nešto i radio u Sandžaku; da svojim pajtosima bude pokriće za trgovinu oružjem i ko zna još čime... Zauzvrat, neće biti procesuirane siledžije koje ga okružuju i koje godinama batinaju i maltretiraju svakog ko se drzne da se suprotstavi samovolji i obesti jednog primitivnog siledžije, daće mu se na volju da i dalje zaglupljuje i ponižava Bošnjake i muslimane Sandžaka neopisivom količinom prostota i gadarija...
Odužiće mu se "demokratska" Srbija tako što će i dalje žmuriti na to da je vlasnik univerziteta bez akreditacije i na kome, deset punih godina, uzima keš, u eurima, od studenata i ni jedan jedini dinar poreza ne ostavlja svojim "voljenim" Bošnjacima za čije se interese "zdušno bori". Milioni eura će se i dalje slivati u privatne džepove donove, a on će štancovati polupismene poslušnike, čije će podaništvo nagrađivati naučnim titulama i tako dugoročno betonirati propadanje i moralno i mentalno urušavanje Sandžaka.
Vele da je ovih dana na iftaru u Rožajama delio majice na kojima piše "Sandžak za muftiju". Nisam tu poruku protumačila kao podršku njegovom pohodu na politički tron, već da mu treba servirati Sandžak na tacni, dati mu ga bez opiranja i protesta, pognute glave i sa stidom što nemamo snage da se izborimo za život bez straha od prisile... Devedesete godine su me naučile da život nije dostojan čoveka ako je omeđen strahom i sramom, pa ako nisam ćutala onda, neću ni sada. I onda, kao i sada, moći ću mirne savesti da gledam u oči onim nesretnicima koji su zbog sitnog ćara stali na stranu zla. Na koju će oni stranu gledati i koja opravdanja iznalaziti? E, to ću njima, njihovoj savesti i vremenu, najmudrijem od svih učitelja, ostaviti.
Bonus video:
