dvije sindikalne

Probudi se radnička Crna Goro!

Nevjerovatna je činjenica da, u našoj državi, većinu građana oko sebe okupljaju partije socijal-demokratske orijentacije. Međutim, svjedoci smo da se, svakodnevno i sve više, širi jaz između bogatih i siromašnih. Pa zašto onda radnici ne protestuju?
81 pregleda 0 komentar(a)
USSCG protest, 1. maj, Foto: Savo Prelević
USSCG protest, 1. maj, Foto: Savo Prelević
Ažurirano: 26.02.2019. 15:42h

Prošao je još jedan Prvi maj – Praznik rada! Očuvanje radničke tradicije nam nalaže da treba da ga obilježimo. Tim povodom Unija slobodnih sindikata je četvrtu godinu za redom organizovala prvomajsku protestnu šetnju pod motom „Probudi se radnička Crna Goro“. Ipak, na podgoričkim ulicama nije bilo mnogo radnika?! Niti je bilo svečarski, niti protestno.

Za ovo prvo zaista nije bilo povoda, a za ovo drugo nikako ne mogu da pronađem objašnjenje.

Da li je radnička klasa Crne Gore ovog Prvog maja trebalo masovno da protestuje? Rekao bih DA. Za to je bilo mnogo razloga, počev od drastičnog pada životnog standarda pa do nametnutih izmjena Zakona o radu.

A zašto radnička klasa nije masovno izrazila nezadovoljstvo svojim statusom i standardom? Čini se da odgovor na to pitanje, u ovom trenutku, ne bi mogli da daju ni filozofi poput Sokrata ili Platona.

Činjenica je, ovog Prvog maja bio je kišan dan i na protestnoj šetnji nije bilo mnogo radnika. Ali što je to „kiša vodenih kapi“ naspram „kiše metaka“ sa kojom su se 1886. godine susreli čikaški mučenici, koji su nam izborili čuvene tri osmice (8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturne nadgradnje).

Nažalost, mi u XXI vijeku ni tu tekovinu ne umijemo da sačuvamo. Fakat je da danas mnogi radnici rade više od osam sati dnevno. Takođe, mnogi radnici nemaju ni sedmični, a kamo li godišnji odmor. Ali, baš tih radnika nije bilo na prvomajskoj protestnoj šetnji?! Zašto?

Da li se radnici „plaše“ ili stvarno ne shvataju suštinu svoje pozicije u novom kapitalističkom sistemu? Njegoševski rečeno: „Moje pleme snom mrtvijem spava”...! To je pitanje oko kojeg moramo da polemišemo.

Pri tom, nevjerovatna je činjenica da, u našoj državi, većinu građana oko sebe okupljaju partije socijal-demokratske orijentacije. Inače, po programskoj definiciji, socijal-demokratske partije se zalažu za transformaciju kapitalističkog u socijalističko društvo po pacifističkom modelu.

Poenta je da se putem poreske i socijalne politike, što je više moguće, smanji nejednakost među građanima. Međutim, svjedoci smo da se, svakodnevno i sve više, širi jaz između bogatih i siromašnih. Pa zašto onda radnici ne protestuju?

Svaki osigurač ima svoj vijek trajanja. A što se dešava sa radničkom klasom Crne Gore, čiji osigurač nikako da pregori? Koliko je to i kakvih žica isprepletano da naša radnička klasa izdrži „pregrijavanje“, koje permanentno trpimo posljednje dvije decenije tranzicije?

Da je u pitanju neko političko, vjersko ili nacionalno pitanje, isti ti radnici bili bi spremni da se maksimalno eksponiraju, pa čak i da se fizički konfrontiraju. Ali, kada su u pitanju njihovi ekonomsko-socijalni interesi, nigdje ih nema?! Zbog toga radnici nemaju pravo da se žale na uslove u kojima živimo i radimo, jer kad se ne bunimo, znači da nam je dobro.

Pojedinci kažu da je problem u sindikatima. Po njima (među kojima ima i „naručenih“) sindikati su krivi (?!) što radnici ne protestuju, jer su „devastirani“, „politički kompromitovani“, „onemoćali“ i „korumpirani“! Sve i da je tako, sindikati su neminovnost. Evropska unija počiva na socijalnom dijalogu, a socijalnog dijaloga nema bez sindikata. Zato radnici moraju konačno da shvate da je za njihov radno-pravni status od posebnog značaja da se sindikalno angažuju.

To podrazumijeva da se radnici sindikalno organizuju, odnosno da se aktivno uključe u izbor sindikalnih lidera i kreiranje sindikalne politike na nivou svoje organizacije. Dakle, od suštinskog je značaja da budu sindikalno aktivni, jer od toga će direktno zavisiti nivo njihovih, ali i naših prava iz radnog odnosa.

Snaga svakog sindikata je u sindikalnom članstvu. Krajnje je vrijeme da se crnogorska radnička klasa probudi i da počne da se odaziva na sindikalne pozive, odnosno da svojim prisustvom na sindikalnim skupovima iskaže zainteresovanost za poboljšanje svog ekonomsko-socijalnog položaja. Sve dok se to ne desi poslodavci i Vlada imaju pravo da tvrde da nam je dobro.