Bio sam te aprilske noći u zgradi televizije kada je 16 radnika RTS-a izgubilo život jer je Slobodan Milošević želeo da upiše bod u propagandnom ratu sa NATO-om. Režim u Beogradu je bio obavešten da će zgrada RTS-a biti bombardovana, ali je odlučio da žrtvuje nas koji smo te noći radili. Želeo je da od nas napavi “mučenike” za svoje ciljeve.
Nisam shvatao dugo razmere zločina kada te tvoja država izda i ostavi, bez mogućnosti da se braniš ili zaštitiš, na milost i nemilost neprijatelju. Samo sam osećao, i danas osećam, stid što nisam imao hrabrosti da 13 sati posle bombardovanja RTS-a prekinem vesti koje sam čitao uživo, jer sam, umesto o tragediji 16 porodica, deklamovao poruke podrške Miloševiću, pošto je režim, sa dva dana zakašnjenja, shvatio da je bombardovanje zvanične rezidencije predsednika pokušaj atentata, bez obzira što smo svi znali da je ona bila prazna. Tek u 17. minutu emisije sam pročitao vest o stradanju radnika RTS-a, vest sa kojom su počinjale sve informativne emisije na planeti, ali ne i u Srbiji, gde je Miloševićeva bespravno uzurpirana vila bila važnija od života ljudi.
Već posle nekoliko dana bombardovanja, posle početnog šoka, ušlo se u rutinu ratnog stanja. Na mene su najjači utisak ostavljali tzv. sirovi snimci, koje gledaoci nisu mogli da vide, na kojima se videlo kako “branioci” mostova i drugih strateških objekata brzo napuštaju svoje „položaje” po odigravanju tragikomičnih igrokaza za TV kamere. Nije bilo lako zadržati ni ozbiljnost tokom čitanja vesti sa svim sočnim pridevima namenjivanim čelnicima NATO i ključnih država Alijanse. U vestima i dnevnicima se koristio rečnik u upotrebi današnjih srbijanskih tabloida.
Šest od sedam poslednjih noći pre bombardovanja zgrade RTS, proveo sam čitajući vesti, pošto je interni dogovor bio da koleginice, kad god je to moguće, ne rade noću.
Jedini krizni momenat koji je prethodio udaru „tomahavka” na tehničko srce RTS, dogodio se dva dana pre te nesrećne noći, kada je bombardovana bivša zgrada SKJ na Ušću, gde su se tada nalazile „julovske” TV Pink i Košava. To je bio jedini trenutak, bez obzira što su se ciljevi NATO-o bombi sve više približavali RTS-u, kada je postojala mogućnost da napustimo Aberdarevu i Takovsku i da emitovanje programa bude nastavljeno sa predviđenih lokacija u slučaju rata.
Ništa na nas nije delovalo dovoljno upozoravajuće, dovoljno osvešćujuće, svi smo, kao stado, dolazili i odlazili na posao. Čak ni kada su ispraznili vozni park ispred Takovske i Abardareve a dopisnici CNN-a i drugih TV kuća prestali da dolaze u RTS da montiraju svoje priloge nije bilo dovoljno alarmantno za nas.
Nismo shvatali da je to zatišje pred buru, u našem zborniku znakova taj mir i tišina nisu imali značenje.
Jedni su naivno verovali da će nas neko ili nešto spasiti, da će nam reći u „minut do 12” da se sklonimo, drugi su koristili razum tražeći sve logične motive zašto ne bi trebalo gađati zgradu televizije. Pripadao sam drugoj, manjoj grupi, i moji razlozi su bili toliko dobri koliko i naivni. Uveravao sam sebe da je mnogo korisnije za NATO da poruši sve repetitore, da ugasi signal RTS na satelitu, svodeći nacionalnu televiziju na nivo lokalne TV stanice koja se ne vidi dalje od Banovog brda.
Ta noćna dežurstva su nas u neku ruku i štitila od kolektivnog ludila koje je uzimalo maha, pošto smo preko dana spavali. Među brojnim Tenardijeima u RTS-u Tatjana Lenard je izabrana da snimi poruku u kojoj je “prkosno” poručila Solani, Klintonu i drugim „zlikovcima” da ona čeka bombe na svom radnom mestu. Ni ona, kao ni autori te poruke, direktor Milanović i glavni i odgovorni urednik Komrakov, nisu bili u zgradi RTS kada je bombardovana. Štaviše, čim bi odigrali kolo oko Aberdareve za potrebe dnevnika, svi oni bi se razbežali, pripravni da dolete, sa sigurnih lokacija, kao lešinari kada bombe padnu.
Pročitao sam vesti u jedan po ponoći i razmišljao sam šta da radim do pola tri kada je trebalo da dobijem novu verziju vesti, pošto je kolega bio zadužen za vesti u dva. Nisam imao predosećaj da zajedno sa ostalim prelazim po zidu smrti hodajući kroz zgrade u Takovskoj i Aberdarevoj. Vesti u 2 niko nije gledao i slušao u desku. Čak nismo ni pričali, svi su bili ćutljivi a onda je grunulo, kao najjači zemljotres praćen grmljavinom je zaljuljao sve što se nalazilo u tada još nedovršenoj zgradi RTS u Aberdarevoj. U trenutku koji je trajao kao večnost razmenjivali smo unezverene upitne poglede, a meni je prošlo kroz glavu kako je čudno što ni jedan jedini prozor u desku nije pukao.
Koliko nismo imali predstavu šta se dogodilo, odnosno da li je bombardovana televizija ili je bomba pala negde u blizini, svedoči činjenica da smo svi jurnuli ka izlazu u staroj zgradi u Aberdarevoj koji je bio najbliži, u stvari jedini, jer su na nižim spratovima nove zgrade radovi bili još u toku. Tek što smo stigli do zavoja u hodniku koji je spajao staru i novu zgradu u Aberdarevoj, bili smo prekriveni gustim oblakom dima iz kojeg su počele da se pojavljuju kolege koje su trčale iz suprotnog smera.
U tom metežu, dok smo stajali kao u zamci, jer jedini izlaz je bio srušen, neko je bio dovoljno priseban da se seti da siđemo stepenicama dokle se može niz novu zgradu, pa ćemo videti šta dalje. Tek kasnije ću postati svestan da je bilo ko od nas, ko je bio te noći u RTS, mogao da se nađe u tom delu zgrade koji je bio bombardovan. To je bila neka vrsta žile kucavice, u kojoj su se spajali svi putevi iz zgrade u Takovskoj, studija u staroj zgradi u Aberdarevoj i prostorija još nedovršenog novog krila gde je već bila smeštena redakcija informativnog programa. Jednostavno, gde god si hteo da ideš kroz zdanje RTS morao si da prođeš kroz taj deo.
Sjurili smo se niz novu zgradu i budući da stepenice između prizemlja i prvog sprata nisu još bile napravljene, mi mlađi smo skakali i onda se dovijali na razne načine da spustimo i starije kolege i koleginice. Kada smo izašli imali smo šta da vidimo. Društvo odabranih političara, ministara, rukovodilaca RTS već su bili tu da izbliza verifikuju šta je bilo sa ljudima koje su ostavili da poginu, samo da bi dokazali koliko je NATO, što bi oni rekli, zločinačka, genocidna, fašistička, nacistička, odvratna, bezočna i šta sve ne, bratija.
Vratio sam se kući tek ujutro, samo što sam zaspao, zazvonio je telefon. Obavestili su me da je redakcija premeštena u Sava centar i da dođem tamo. Na mene je došao red da čitam vesti u 15 časova. Najgorih 20 minuta mog života. Više od četvrt sata sam čitao oplakivanja julovsko-espesovskih podružnica nad bombardovanom vilom na Dedinju i poruke podrške Miloševiću. Vesti o pogibiji naših kolega nigde. U meni je samo nadirala želja da kažem: pa dosta ljudi, da li ste normalni, imate li ljudskosti u sebi, malo stida, malo savesti. Ništa nisam rekao, gutao sam knedle, nismo svi rođeni da budemo heroji. Vest o tragediji mojih kolega sam pročitao u 16. ili 17. minutu.
Izlazeći iz studija u Sava centru, odlučio sam da odem zauvek. Četiri dana kasnije napustio sam Srbiju.
Kada sam kasnije uzeo radnu knjižicu u njoj je pisalo da mi je radni odnos u RTS-u prestao 20. aprila 1999, tri dana pre bombardovanja RTS-a! Italijani imaju poslovicu koja optrilike kaže: ”Nek me Bog čuva od prijatelja, na neprijatelje ću ja da mislim”. Od zločinačke države ni Bog ne može da spasi sve. Za Srbiju nema smisla ginuti već više od jednog veka a Miloševićava nije bila vredna ni jednog dana a kamoli života.
Zato je smrt 16 radnika RTS-a upozorenje svakom čoveku da se čuva bučnih i nadobudnih “patriota”.
Bonus video:
