EVROPSKI UGAO

Salvinijeva transformacija od Čanka do Palme

Politička parabola italijanskog vicepremijera i ministra unutrašnjih poslova je kao kada bi čovek otišao da spava kao Ranko Krivokapić i probudio se ujutro kao Andrija Mandić ili još bolje da ode na počinak kao Nenad Čanak a ustane kao Dragan Marković Palma
6133 pregleda 11 komentar(a)
Mateo Salvini, Foto: Reuters
Mateo Salvini, Foto: Reuters

Jedan Korzikanac itailjanskog porekla je želeo da bude najveći Francuz koga je istorija upoznala, jedan Austrijanac je želeo da bude Nemac koji će postaviti temelje hiljadugodišnjeg Rajha, jedan Gruzijac je kada mu se zaljuljala vlast u Kremlju pozivao na ljubav prema majci Rusiji, jedan Crnogorac je želeo da bude veliki srpski Tito a jedan Padano u poslednjih par godina želi da postane Italijan sa velikim I (u italijanskom jeziku se imena nacija pišu malim slovom).

Međutim, ima nešto drastično različito u žitijima ljudi za koje važi maksima Lorda Aktona da su svi tzv. veliki ljudi, gotovo uvek, zli i životnog puta Matea Salvinija. Istorija pamti bezbroj nacionalista, unionista ili federalista koji su postali secesionisti ili separatisti. Lista onih koji su promenili svoje političke ideologije, od krajnje desnice do ekstremne levice, prilično je dugačka, da ne govorimo o monarhistima i republikancima. Međutim, teško je naći primere onih koji su se transformisali od secesionista i separatista u nacionaliste i velike patriote. Povest je puna “Đukanovića”, ali “Salviniji” su raritet. Politička parabola italijanskog vicepremijera i ministra unutrašnjih poslova je kao kada bi čovek otišao da spava kao Ranko Krivokapić i probudio se ujutro kao Andrija Mandić ili još bolje da ode na počinak kao Nenad Čanak a ustane kao Dragan Marković Palma.

Živimo u vremenima društvenih mreža kada nije važno šta se dogodilo. Istorijsko pamćenje je relativizovano poplavom komentara i postova. Nisu bitne činjenice, istina. Računa se samo ono u šta mi verujemo da se dogodilo ili da je istina. Otuda ekspanzija grupa koje veruju da je Zemlja ploča, da Amerikanci nisu nikada sleteli na Mesec, da su Elvis Prisli i Merlin Monro dvoje ostarelih penzionera koji negde pijuckaju aperitiv na verandi s pogledom na okean.

Do pre par godina Mateo Salvini nije skidao dukserice i majice u zeleno-belim bojama sa neizbežnim natpisima “Lega Nord” i “Padania”. Na talasima partijske radio stanice “Slobodna Padanija” organizovao je navijanje protiv italijanske fudbalske reprezentacije na Mundijalima i Evropskim prvenstvima. Izjavljivao je da je italijanska trobojka ružna i obično parče tkanine za brisanje zadnjice dok je “Mamelijeva himna” bila smešna koračnica. Na partijskim skupovima je iz sveg glasao pevao “Senti che puzza scappano anche i cani, stanno arrivando i napoletani” (Širi se smrad, pobegoše čak psi, pa to dolaze Napoletani) a svi građani Italije južno od reke Po su bili ili “terroni” (seljaci) ili “napoli” (pogrdan naziv koji koriste u Torinu i Pjemontu za sunarodnike iz južnih italijanskih pokrajina).

Salvini je preuzeo lidersku ulogu u stranci padanskih separatista kada se otkrilo da su tadašnji lider Umberto Bosi i njegovi sinovi i saradnici proneverili 49 miliona evra koje je Lega Nord dobila od države na ime finansiranja partijske delatnosti. Stranka čiji je glavni slogan bio “Roma ladrona” (Rim lopov) se pokazala većom “ladronom” od bilo koje druge stranke ili institucije.

U momentu kada je Salvini došao na čelo Lege Nord, padanski ligaši su bili ispod izbornog praga za ulazak u italijanski parlament od 4 odsto. Tokom boravka u Evropskom parlamentu - u kojem je ostao zapamćen kao rekorder po broju izostanaka sa plenarnih zasedanja i sednica parlamentarnih odbora - Salvini je provedeno vreme u Briselu i Strazburu iskoristio za sklapanje prijateljstva sa Marin Le Pen i drugim čelnicima francuskog Nacionalnog fronta.

Ono što je bio put za Salvea, odnosno Svetog Pavla, iz Jerusalima u Damask, to je boravak u društvu Marin Le Pen u Briselu bio za Salvinija. Francuska liderka nacionalističko-populističke desnice je “prosvetlila” mladog Salvinija. Došlo je do transformacije Matea koji je odrastao na priči o Padaniji, secesiji od Italije, Rimu lopovu i mržnji prema “teronima” i “napolijima” i pod zaštitnim krilom Bosija.

Kad se pogleda malo bolje, Salvini nije ni za jotu promenio svoje stavove i načela, zamenio je samo glumce u ulogama meta njegovih napada. U svom “Panteonu” Salvini je Bosija zamenio sa M. Le Pen, više nije bio Padano već ponosni Italijan, majice i dukseve zelene boje sa natpisima “Lega Nord” i “Padania” su zamenili plavi odevni predmeti na kojima piše “Lega”, “Italia”, “Polizia”. Mateo nije više želeo da otcepi Padaniju od Italije već Italiju od Evrope, Rim više nije bio lopov nego Brisel, opasnost nije dolazila od neradničkog juga već od bankara iz Frankfurta i perfidnih Nemaca, animozitet se ne širi više prema “teronima” i “napolijima” već strancima i posebno ilegalnim migrantima iz Afrike i Azije.

Vrtoglavom rastu popularnosti Salvinija doprineli su spoljni i unutrašnji faktori. Prijateljstva sa Donaldom Trampom, Vladimirom Putinom i podrška aktuelnog Vašingtona i Moskve, u značajnom delu biračkog tela u Italiji, tumače se kao pozitivni elementi. Migrantska kriza i licemerje pojedinih evropskih država, poput Francuske i Nemačke, takođe je doprinelo porastu rejtinga Salvinija. Na sve to treba dodati unutrašnje faktore. Većina italijanskih građana je tradicionalno naklonjenija desnom nego levom centru, međutim dobar deo njih je razočaran Silvijom Berluskonijem a nekadašnji premijer Italije već čitavu deceniju onemogućava svojim prisustvom da iznikne nova politička snaga na desnom centru. U taj prostor je ušao Salvini i praktično prosušio Forca Italiju.

Opijen galopirajućom popularnošću i političkom nadmoćnošću nad koalicionim partnerima iz Pokreta pet zvezda koji su se u prethodnih godinu i kusur dana na vlasti pokazali kao totalni diletanti i najnesposobnija garnitura političara koju je Italija imala na vlasti, Salvini je skinuo prašinu sa zahteva od koga se u slobodnom demokratskom svetu ježi koža: puna ovlašćenja ili apsolutna vlast.

Izraz “puna ovlašćenja” je izbačen iz političkog vokabulara država liberalne demokratije u Evropi posle II svetskog rata jer su fašizam i nacizam pustili svoje korene u Italiji i Nemačkoj po izglasavanju “punih ovlašćenja” dučeu i fireru. U današnjoj Evropi “puna ovlašćenja” imaju samo Erdogan, Lukašenko i Putin. U državama EU “puna ovlašćenja” predstavljaju poziv na kršenje ustava jer su najviši zakonodavni akti napisani tako da ne dozvole nikome da ima “puna ovlašćenja”. Zato se Salvini ne obraća građanima, nego, kao sve autokrate i diktatori, narodu za “puna ovlašćenja”. U Salvinijevom političkom leksikonu “puna ovlašćenja” znače da pravosudni organi ne mogu da vode istrage protiv organa vlasti, kao ni protiv vladajuće partije, da crkva mora da sluša vlast a ne papu, da mediji ne smeju da zabadaju nos u poslove vladara a regulatorna tela i tzv. kontrateže vlasti moraju da budu kooperativna i snishodljiva prema izvršnoj vlasti. Sve to zbog nacionalnih interesa i efikasnog vladanja državom.

Za manje od pola veka smo prešli put od Enrika Berlinguera, lider Italijanske komunističke partije (PCI), koji je je govorio da se kao komunista oseća sigurnijim da vodi politiku u članicama NATO nego u SSSR-u, do Matea Salvini koji je na svojim gostovanjima u Rusiji revnosno podvlačio da se prijatnije oseća u Moskvi nego u prestonicama EU. Kao da je reč o italijanskom ehu izjave Salvinijevog velikog prijatelja Viktora Orbana:“1989. godine smo mislili da je Evropa naša budućnost. Danas mislimo da smo mi budućnost Evrope”. Salvini ne misli, on duboko veruje.

Preporučujemo za Vas