Beogradske duge su gotovo izričite, one imaju stav. Ne priliči to, zar ne, jednoj dugi, to, da drži do nečeg tako prizemnog i krutog, a opet nestalnog i varljivog kao što je stav.
Pa ipak, stav beogradskih duga moguće je razumeti. Moguće razumeti i neophodno opravdati.
Uslovi da se duga pojavi na nebu u 95 odsto slučajeva stiču se u popodnevnim časovima, a naročito u onim vremenskim rasponima kad se popodneva već polako priklanjaju sutonima.
Tada je sunce na zapadu. A duga se uvek pojavljuje preko puta sunca.
Beogradska duga se, dakle, po tome ne može suštinski razlikovati od bukureštanske duge, sarajevske duge ili ljubljanske duge.
Ali to što sam nazvao njenim stavom diferencira se iznutra, ne u odnosu na spoljne uslove i klimatsko-geografsku faktografiju.
Beograd je, sticajem okolnosti, tako formiran grad da mu je istočni deo, generalno, zastareliji, trošniji, zapušteniji. Pa i tajanstveniji, lepši, manje izložen beslovesnim pogledima, mahom zaštićen od važnih komunikacijskih čvorišta.
Zato se u ta popodneva, kad grune kiša, a oblaci se na zapadu razmaknu pa sunce raspali po istoku - duga na istočnom beogradskom svodu propne kao šarena nebeska kobila, drčna, čudesna, ali ne i opasna.
U tim trenucima na beogradskom nebu igra se zanimljiva partija: sunce, izvor života, tuče sa zapada; duga, izvor lepote, na istoku prima udarce i pretvara ih u milovanje.
Najlepšu dugu u životu video sam na nebu iznad Slovca, kad sam se jednom iz Valjeva autobusom vraćao u Beograd. Ta duga bila se izdigla kao pravi most, spajajući pospane kolubarske brežuljke s kočopernim, uvek nakostrešenim tamnavskim brdašcima. I išla je, ono, od zemlje do zemlje. Gorostasan polukrug.
Beogradske duge retko se mogu svrstati u izrazito lepe. Ne dozvoljavaju im to visoke zgrade, pre svega, ali i uvek nekako pognuti ljudi, bića čiji duhovni obris, gledan iz pustinjske, praživotne ravni, verovatno podseća na dvogrbu kamilu, pri čemu je kod te beogradske kamile jedna grba sáma glava, a druga ona duhovna ili duševna grba što se stvara na leđima umornim od brektanja pod četirima beogradskim jahačima apokalipse: Čekanjem, Mrzovoljom, Gužvom i Bukom.
S obzirom na to koliku moć u sebi nose, teško je, a često i nemoguće, zapaziti ono što je sušta istina: da su duge plod pokornosti, priklanjanja, pristajanja na ono što je nametnuto. Duga ne nastaje sama, već u sprezi sunca i kiše. Ali zato sama njena datost, to što postoji, ume ponekad na nebu da napravi istinsko čudo, fabulozan preokret, neku vrstu osvete za taj „stav” koji joj je nametnut.
To se desi kad, na primer, ujutro ili u prepodnevnim satima počne da pada kiša, a sunce, koje je još na istoku ili bliže istoku, pocepa oblake.
Onda se duga propne na zapadu. I ti je gledaš, i ne možeš da veruješ, sve i ako do toga časa nikad nisi ni razmišljao o tome na kojoj je strani duga i u koje se doba dana najčešće javlja. Odjednom su dugom natkriljeni ne Jerković, Medaković, Konjarnik, Zvezdara, Veliki i Mali Mokri Lug, nego Maleško brdo, Senjak, Dedinje, Ada Ciganlija, Novi Beograd.
Duga se tad pojavi tamo gde joj - pomisliš - nije mesto.
Ako si malo sujeveran, probudi se u tebi bojazan da je to možda neki ne baš dobar znak.
Radost i meka suza koja ti odmah obloži beonjače odagnaju tu strepnju.
Kisneš, sunce ti greje potiljak, a ti gledaš tu šarenu lepotu na zapadu (kad si je poslednji put tamo video, i kad ćeš je opet videti?), navijaš za sunčeve zrake, navijaš za kišne kapi, i svaki taj tren trajan je, i zaklonjen pod beogradskim nebeskim krovom, kao neko remek-delo koje se čuva u Luvru.
Bonus video:
