EVROPSKI UGAO

Koga zavitlava Palmer

Izaslanik državnog sekretara SAD za Zapadni Balkan, Metju Palmer, pridružio se dugačkoj listi naših lokalnih političara koji već decenijama “zavitlavaju” građane
2447 pregleda 7 komentar(a)
Metju Palmer, Foto: Beta-AP
Metju Palmer, Foto: Beta-AP
Ažurirano: 16.12.2019. 08:02h

Italija je kolevka bigotizma. Nikakvo iznenađenje, budući da je Vatikan u Rimu, i samim tim srce Rimokatoličke crkve. Bigotizam je bio forma preživljavanja i trpljenja dvostrukog morala i podnošenja “zavitlavanja” od strane duhovnih i svetovnih vlasti tokom srednjeg veka. Tako je u italijanskoj kolokvijalnoj komunikaciji, imajući u vidu tzv. katolički moral, nastala izreka koja u svojoj mekšoj varijanti glasi: “Svi bi hteli da budu gej sa tuđom… znate već šta”. Ta izreka na najslikovitiji način objašnjava američku politiku prema Zapadnom Balkanu čija je glavna šargarepe i dalje članstvo nekadašnijih jugoslovenskih republika, plus Kosovo, i Albanije u EU!

Izaslanik državnog sekretara SAD za Zapadni Balkan, Metju Palmer, pridružio se dugačkoj listi naših lokalnih političara koji već decenijama “zavitlavaju” građane. Izjavljivati da je Zapadni Balkan među prioritetima američke spoljne politike i da Vašington ulaže značajan politički i drugi kapital, kako bi države regiona postale članice EU, marketing je na nivou Vučićevog i Đukanovićevog kojem su građani Srbije i Crne Gore izloženi već godinama.

U momentu dok zvanični Vašington radi predano na razbijanju EU - podržava i stimuliše zemlje članice da krenu putem Velike Britanije, investira u stranke i pokrete koje propagiraju suverenizam, populizam, propagandu protiv evra, uvode selektivno carine na proizvode iz država EU čije im vlade nisu po volji, pothranjuju podelu na staru i novu Evropu, vulgarno podržavaju režim Viktora Orbana u Mađarskoj i Jaroslava Kačinjskog u Poljskoj - zvuči kao neslana šala da zvaničnici istog Vašingtona koriste i dalje, kao “šargerepu”, članstvo u EU za sprovođenje svoje politike na Zapadnom Balkanu. Kao u italijanskoj pitoresknoj izreci s početka teksta, američke diplomate i funkcioneri nude nešto što nije njihovo i ne spada u njihove nadležnosti, da bi privoleli ili ubedili lokalne lidere i građane da budu na liniji njihove politike. Ako je ta politika imala nekada svoj smisao i logiku, ona ga je u potpunosti izgubila sa dolaskom Donalda Trampa na vlast.

Postavlja se pitanje, da li zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD misli da mi nemamo pojma šta radi njegov šef i kakvu politiku vodi prema Evropi? Da li misli da smo svi toliko kolektivno idioti da možemo da verujemo u priču da SAD “ulažu ogroman politički i drugi kapital” da države Zapadnog Balkana postanu članice EU, dok ista te SAD slabe i razbijaju EU?

Zar zaista neko misli da posle svih optužbi i niskih udaraca koje je Vašington razmenio sa Berlinom i Parizom, američka podrška proširenju EU na Z. Balkan može da bude korisna i efikasna a ne kontraproduktivna? Sprovođenje politike SAD na Zapadnom Balkanu samo otežava i usporava put ka članstvu EU i pojačava uverenje u delu evropskih prestonica, da bi zapadnobalkanske države bile “Trojanski konji”, američki, ruski ili kineski, svejedno.

Javno mnjenje u državama EU je protiv proširenja na Zapadni Balkan. To je činjenica koja se prilično potcenjuje. Diplomate i političari koji sanjaju o federalnoj EU shvataju da se ona ne može konstruisati sa istočnoevropskim državama, a kamoli sa zapadnobalkanskim zemljama. To znači da su protiv zapadnobalkanskih država u EU i njene široke narodne mase i elita: razlika je što prvi to javno pokazuju dok drugi uvijaju u oblande politički korektnog i oportunističkog stava.

U Parizu i Berlinu imaju na pretek dokaza da su Varšava, Budimpešta, Talin, Bukurešt, Sofija, Bratislava, Riga, Viljnus, spremniji da slede američke a ne evropske interese, kad god im to iz Vašingtona bude dojavljeno. Baš kao što znaju da nijedna od zapadnobalkanskih država nije iskreno “evropska” već je “američka”, “ruska”, “turska”, a u poslednje vreme postaju delom i “kineska” potencijalna Peta kolona.

Za evropsku budućnost Crne Gore, Srbije i drugih komšijskih država postaje sve kontraproduktvinija bilo kakva priča koja implicira evropsku perspektivu. Na primeru Kosova, Ukrajine, Gruzije, Severne Makedonije, Crne Gore, BiH i Srbije, smo dobili jasnu sliku šta SAD mogu i ne mogu da urade u ovom delu Evrope. Vašington je isposlovao nezavisnost Kosova, ali nema kapacitet da ubedi ni sve članice EU, a kamoli moćne planetarne države, od Kine preko Rusije do Indije i Brazila da to urade. Vašington ne može čak ni svog suseda Meksiko da privoli da prizna Kosovo. A koliko su Amerikanci uticajni u EU, kada je u pitanju Zapadni Balkan, najbolje demonstrira činjenica da su građani Kosova jedini u Evropi, uz beloruske i ruske, koji mogu u EU i SAD samo sa vizom. Zvuči paradoksalno, ali je tako: na crnoj viznoj listi EU i SAD, sa Belorusijom i Rusijom, nije Srbija nego Kosovo.

SAD su uspele da izvuku Kijev iz ruske interesne zone, ali nisu mogli da spreče uzimanje Krima, niti mogu da reše pitanje Donbasa, a tek nemaju nikakve šanse i pored svojih satelita u EU, da promuvaju Ukrajinu u EU. Gruziju su gurnule u rat sa Rusijom kako bi pokidali bilo kakvu mogućnost približavanja Tbilisija sa Moskvom, po silasku sa vlasti kleptokrate Sakašvilija. Danas su Abhazija i Južna Osetija ruske verzije Kosova.

Vašington je najkredibilniji u obećanjima vezanim za NATO. To vrlo dobro znaju Crna Gora, Albanija a i S. Makedonija. Skoplje je brzo shvatilo da članstvo u NATO-u ne znači brži put u EU a vrlo brzo će shvatiti kao i Crnogorci i Albanci da ne znači ni više novca i investicija a manje korupcije i bahate vlasti. Bivša jugoslovenska republika će postati članica NATO a neće početi pregovore o članstvu EU, baš kao i Albanija koja je već 10 godina članica NATO i kao što CG od kako je članica Alijansa sve sporije napreduje u pregovorima.

Politika SAD prema BiH je još više dvolična. Verbalno se podržava tzv. političko Sarajevo, udaraju packe Miloradu Dodiku i Draganu Čoviću, dok se u suštini ništa ne radi da se BiH izvuče iz pat pozicije u kojoj se nalazi već četvrt veka. Paradoksalno, SAD su garant da se BiH neće raspasti, ali i brana se uradi nešto konkretno što bi od BiH napravilo funkcionalnu državu.

Maksima “slažemo da se ne slažemo” još uvek u dobroj meri funkcioniše u odnosima Srbije i SAD. Kada Palmer kaže “kada bi se Srbija i Kosovo međusobno priznali, mogli bi da reše sporna pitanja kao susedi i zajedno nacrtaju put ka evropskoj budućnosti” ne zna se da li se on pravi naivan ili je zaista naivan. Niti Beograd ima motiv da prizna Kosovo, niti Priština ima dobar razlog da pristane na bilo kakav kompromis sa Srbijom. Ne mogu da dobiju ništa, a vlastodržci gube savršenog džokera za izvlačenje kad god je to potrebno za unutrašnje svrhe. Takođe, kritikovati Srbiju za odnose sa Rusijom i kupovinu oružja, dok Turska, članica NATO, kupuje ruske raketne i protivraketne sisteme i gradi sa Moskvom gasovod a Tramp prima Erdogana sa najvećim počastima i veze pohvale na njegov račun u sred Bele kuće u Vašingtonu dok turska vojska vrši etničko čišćenje u Siriji, zvuči groteskno.

Na američkim bigotizam u politici prema Z. Balkanu, lokalne autokrate i despoti su odgovorili svojim balkanskim: pred Amerikancima se klima glavom, a kod kuće se radi sve po starom. Pa kome dosadi.

Preporučujemo za Vas