Nema ni gorih ni sadržajnijih šetnji po Beogradu od onih u pozno zimsko popodne ili rano veče, po mraku. Tada izlaziš zato što bežiš, tmuran; vraćaš se ozaren, privremeno pronađen, ali te ubrzo stigne ono osećanje koje te prati dok gledaš najbolju verziju „King Konga”, onu iz 1976, sa Džefom Bridžisom, Džesikom Lang i Vladimirom D. Jankovićem, velikim majmunom, u glavnim ulogama: ceo film, ili skoro ceo, odvija se po mraku.
Ima u tome nečeg duboko intimnog, istina, pa otud i ti čudesni pronalasci do kojih dolaziš u gradu u kojem misliš da si već pronašao sve; ali ima i tog osećanja da otkidaš nešto od nečega, da nisi domaćin, nego gost, pa čak i uljez, uljez koji će domorocima (sve i ako si i sâm jedan od njih), „oteti”, što reče Bridžis, „njihovog Boga”.
Iako su najgore (sadržajnost ih vadi, ali u nekoj, da tako kažem, muževnoj sferi - na nivou nežnosti one ostaju grube i neotesane), takve šetnje uvek dovode do neobičnih otkrića, i to do onih posebnih otkrića koja se faktički ne mogu situirati ni u sadašnjost ni u budućnost, već su - što odmah uviđate - smeštene u prošlost, i to u delove prošlosti koja i vama pripada, ali koje ste ranije zaobilazili.
Ispričah to čisto onako, da bih više pred sobom nego pred onima koji će ovo čitati oživeo svoj sopstveni doživljaj Zvezdare, tog dominantnog, a potisnutog dela Beograda. Zvezdara je, inače, puna fantastičnih ulica, možda i najlepših beogradskih ulica. Kako onaj njen deo severno od Bulbulderskog potoka (kojim dugo već teče Ulica Dimitrija Tucovića), onaj, dakle, deo bliži Zvezdarskoj šumi - tako i onaj njen južni deo, što se preko Bulbuldera penje ka Bulevaru.
U tom delu Zvezdare, ovom pitomijem, što se oslanja na Vračarski plato, nalazi se i jedna ulica koja je meni pažnju privukla nedavno tek, iako za nju znam decenijama: Hektorovićeva. Polazi od Batutove, one što s Bulevara vodi nizbrdo ka Gradskoj bolnici, a završava se, paralelno prateći amazonsko tkivo Bulevara (Revolucije, kralja Aleksandra, nema veze, dovoljno je reći: Bulevara), završava se, dakle, na način koji ću opisati kasnije, kad za to bude odgovarajući trenutak.
Kad iz Batutove uđete u Hektorovićevu čeka vas blagi uspon, ali to je nepunih sto metara; odmah sledi prva atrakcija, levo: metalna ograda i, kroz nju, pogled na stadion Hajduka s Liona. To je verovatno najmističniji fudbalski teren, odnosno stadion u Beogradu; stadion, kažem, jer to jeste stadion, i Hajduk je dugo bio, i ostao, poznat i ugledan klub, koji je u jednom periodu stigao i do najviših rangova takmičenja. Mimo svog rezultatskog i tabelarnog renomea, Hajduk sa Liona bio je uvek na glasu kao ozbiljna, pa i, nekako, opasna institucija: klub koji se uvažava, klub koji zbog samog kraja u kojem se nalazi (Lion) zaslužuje respekt, pa i izvesno strahopoštovanje, što, naravno, ume da pređe granicu tolerancije i da počne da ide na živce.
Hektorovićeva, elem, nije toliko dugačka da biste imali vremena za širenje priče. Već prekoputa tih stadionskih rešetaka nalazi se kuća sa starinskim doksatom, svom u sitnim prozorčićima: kućni pred-zid, a sazdan od sedamdeset, osamdeset, sto, možda i više majušnih kvadratnih prozora, deset sa deset centimetara. Ko li je to pravio, pitam se zadivljen, i ko iza tih prozorčića živi, ko li otvara neki doksatski frižider ili uključuje doksatsku veš-mašinu?
Hektorovićeva ubrzo stiže do svoje najlepše tačke: raskrsnice sa Geršićevom. To je sad... šta da vam opisujem... Jedno mnogo lepo mesto. Urbanistički, ili ljudski rešeno tako da prolaznik zastane i kaže: u, bre, ala je ovo dobro mesto.
Nisam ni kopirajter ni PR turističke agencije, pa ne umem bolje da se izrazim: ugao Hektorovićeve i Geršićeve je punkt koji bi svakom gostu iz inostranstva (i ovostranstva) trebalo pokazati. Jedno od sijaset takvih mesta u Beogradu. A ne što turiste vodaju po onom bljutavilu centrovskom, sred austrougarsko-osmanskih kulisa u tzv. strogom centru grada.
Hektorovićeva ulica potom se seče s Bukureškom i Aradskom (vlaško-transilvanska intonacija daje mističnu notu), ima tu, odmah posle Geršićeve, s leve strane, i jedan prazan plac, diskretno zarastao u travu i, nekako, kontrolisano drveće, ne ono kad bagrenje pojede sve i bršljan odvraća noge od svakog pokušaja da zagaze, čak i kad se čoveku ozbiljno pripišalo – da bi potom stigla do bizarnog kraja: udarate pravo na nisku, dugačku zgradu s beskrajnim, starinskim tremom, i to je, informacije radi, ćorsokak za automobile; za pešake nije, jer iz Hektorovićeve ćete izaći ili betoniranom stazicom, ili uredno izlivenim stepenicama, sve sa zelenom ogradom, i naći se stotinak metara poviše Cvetkove pijace.
Petar Hektorović (1487-1572) bio je srpski pesnik s ostrva Hvara. Hrvati ga svojataju, kažu da je hrvatski pesnik. Pa i mi ga, brat bratu, svojatamo, to jest ja ga zasvojatah maločas. Hektorović je bio hvarski pesnik. Ako ste bili na Hvaru, znate kako taj naš narod tamo govori: hvarski.
Pa ipak, mi, zvezdarski hodači, postali smo i ostali Hektorovićevi jataci. Mnogi među nama pogrešno tumače naslov njegovog dela „Ribanje i ribarsko prigovaranje”, objavljenog u Mlecima 1568. godine. Zbog riba, čuvamo Hektorovića.
Na kraju ulice koja nosi njegovo ime, opet me je nešto saletelo, sada zdesna, pa otpozadi, i minulo s leve strane... Senka. Nije to ona senka koju sam pominjao u ranijim pričama. Ovo je druga neka, mlađa od te. Oštra senka, koja je u stvari – moja. Učini mi se, naime, često kad hodam da neka senka napreduje - kao da neko brzo korača iza mene i hoće da me pretekne. Okrenem se i vidim da sam se, u stvari, trgnuo zbog svoje sopstvene senke.
I tu, u Hektorovićevoj, javio mi se, ko zna koji put u poslednje vreme, Dučić. Njegovi „Jablanovi” jesu izlizani, meni je, recimo, od celog Dučićevog opusa najdraža pesma bila „Podne”: „Na ostrvu punom čempresa i bora...” - ali ipak mi se sad, kod Hektorovića, kontra ostrvskoj asocijaciji, javio glas iz dosadnih lektirskih „Jablanova”: „... Ja se noćas bojim,/Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.”
Bonus video:
