Zvuči kao izmišljotina ili uobrazilja, a nije ništa od toga: svet bi danas bio osetno spokojniji, da je na vreme uvaženo mišljenje samo jednog odrešitog mladića. Za razliku od mnogih savremenih lidera i drugih samoreklamera - šire nepoznatog, a uže vrlo kompetentnog.
Reč je o kineskom doktoru oftamologu Li Venlijangu (33). Odavno jednu nacionalnu i internacionalnu sudbinu nije obeležila tako dalekosežna (ne)moć kao što je bila njegova.
Prvi je upozorio, još prošlog 30. decembra, na pojavu novog tipa koronavirusa, na njegovom radnom mestu u bolnici u gradu Vuhanu. Da se tada postupilo po njegovom nalazu, Vuhan ne bi postao epicentar epidemije, sa obrisima pandemije, koja je odnela više od 1.000 života i zarazila više od 40.000 ljudi (raspoložive brojke dok je ovaj tekst išao u štampu) uglavnom njegovih zemljaka, dok je u karantine stavljeno na desetine miliona ljudi širom Kine.
Ali precizna dijagnoza nije uvažena već je proglašen za uzbunjivača koji olakim tvitovima škodi nacionalnoj bezbednosti i ugledu. Primoran je i da u policiji potpiše pokajnički mu sročenu izjavu, a istina je zadržana kao neka vrsta službene tajne.
Otad se boljka proširila na 25 država i teritorija, izazvala zabrane putovanja u inostranstvo, obustave saobraćaja s Kinom, pojačala kontrole ulaska u niz zemalja i prouzrokovala globalne poremećaje u ekonomiji, naročito u trgovini, turizmu, na tržištu energenata i u snabdevanju elementima za auto-industriju. Iako nisam naišao na podatke o posledicama po globalni kineski projekat “novi put svile”, u koji je uključena i Srbija, svakako će ih i on donekle iskusiti, bar kao izvesno usporavanje.
Pomaljaju se pritom bar dve teorije zavere. Prema jednoj, Kina bi da ostvari dva cilja: da pored investicija i virusima “potčinjava” svet, uz stopiranje istrajnih “autonomaških” protesta u Hongkongu. Prema drugoj: protiv brzorastuće sile poveden je biološki rat.
Ne bih se kladio ni na jednu od te dve zloslutnosti. Najviše me je dirnula činjenica da se povodom virusa pokazala, možda više nego ikad u tragičnom vidu, važnost slobode izražavanja. Potvrdila je pobednički potencijal čak i u teškom porazu.
Epidemija je, da se podsetimo, izbila zbog sputavanja istinitog i u slobodoljubivosti hrabrog nalaza doktora Lija. Ali, kad je i on glavom platio nalet koronavirusa, širom Kine su se ustalasale društvene mreže u počast njemu kao herojskom branitelju zdravlja građana, uz ocenu da je, kako se tragedije ne bi ponavljale, neophodno poštovati slobode izražavanja i štampe, koje su garantovane Ustavom, ali se uporno u praksi skrnave i čestim proganjanjem “disidenata”.
Čuli su se i predlozi, među kojima i grupe univerzitetskih profesora iz Vuhana, da se u znak respekta prema Lijevoj žrtvi, dan njegove smrti, 6. februar, ustanovi kao dan slobode govora. Predugo su, ističe se u toj poruci, građani žrtvovali slobodu zarad bezbednosti, da bi se sada ispostavilo da ih je boleština učinila krajnje nebezbednim. Pojedinci se nisu libili i da, bez poimenične prozivke, okrive državni vrh za sadašnja masovna stradanja.
U neprilici kakva ih odavno nije snašla, vlasti su bile primorane da upute izvinjenje za kašnjenje u reagovanju na zarazu, da čak pohvale pregnuća Lija i još osam njegovih istomišljenika, pa i da smene dva lokalna funkcionera. Ali istovremeno su se potrudile pozovu na učvršćivanje nacionalnog jedinstva, pa i na “narodni rat” protiv pošasti, ma šta to značilo. Na mobilizacijskom crtežu prikazan je pobedonosni obruč stisnutih ruku oko bespomoćnog virusa…
Kineske vlasti su, u međuvremenu, dobile pohvale za tretman zaraze. Da su karantinima i ostalim restriktivnim merama, kao i munjevitom izgradnjom dve bolnice u Vuhanu, prikočile širenje epidemije. Ipak, londonski Gardijan je preneo mišljenje eksperta iz Hongkonga da bi epidemija mogla da “zakači” čak 60 odsto čovečanstva ako izostanu mere za njeno uverljivo potiskivanje.
Iz Svetske zdravstvene organizacije apeluju da se ne širi panika, verovatno s nadom da će se ubrzo naći vakcina, ali savetuju oprez. Analitičarima globalnih kretanja čini se pak da je najvažnije da se uspostavi poverenje između vlasti i građana, tako što nadležni za služenje narodu neće više kriti činjenice o kretanjima opasnim po svekoliko zdravlje nacije zarad učvršćenja režima, pogotovo kad on svojim zanemarivanjima direktno i masovno ugrožava živote ljudi. Nije bilo potrebno da Li Venlijang umre neshvaćen i da za sobom ostavi jedno dete i trudnu suprugu, da bi kineske vlasti shvatile da je sistem, koji se zasniva na slepoj hijerarhijskoj poslušnosti, prosto predodređen da dodvoravanjem onima gore dovede o stradanja mnogih dole.
Ne može se o sudbini nacije odlučivati “kontrolokratijom”, kako je kineski sistem nazvao norveški sociolog Stejn Ringen, u kojem je toliko sve pod nadzorom, da nema mesta za slobodu izražavanja, iznošenja činjenica neophodnih za ispravno odlučivanje.
Ta sloboda sada je dokazala - i to baš u vreme kada je na mnogim mestima, pa i ovde, raznim marifetlucima izrazito zakidana - da se bez nje lako zapada u katastrofe. Sloboda medija je, u najkraćem, jedan od preduslova da ne dođe do slobode tragedija. Sada se to prigodno, povodom Lijeve smrti, prepoznaje i u Kini, pa će valjda i u ovdašnjoj “kontrolokratiji”…
Bonus video:
