PANDEMIJA

Evropi ne treba solidarnost

Zli demon koji pokušava da razjedini Evropu nije mogao odabrati bolji trenutak i način ulaska pandemije na evropski kontinent
1939 pregleda 0 komentar(a)
"Insistiranje na solidarnosti je kontraproduktivno", Foto: Ilustracija
"Insistiranje na solidarnosti je kontraproduktivno", Foto: Ilustracija

Možda Britanija i Amerika nisu bile podeljene zajedničkim jezikom,  onako kako je George Bernard Shaw nekom prilikom tvrdio, ali Evropska  unija očigledno jeste podeljena rečju koja je trebalo da posluži kao  njen kamen temeljac: ta reč je solidarnost.

Zli demon koji  pokušava da razjedini Evropu nije mogao odabrati bolji trenutak i način ulaska pandemije na evropski kontinent. Italija, zemlja koja još trpi  posledice poslednje finansijske krize i ima najniži potencijal za rast,  najveći javni dug i neznatan prostor za fiskalne intervencije, najteže  je pogođena pandemijom. Ekonomska implozija koja sledi samo će uvećati  patnje njenog stanovništva.

Španija, koja je zbog krize evra  prošla kroz zastrašujuće stope nezaposlenosti i tragične prizore  izbacivanja ljudi na ulicu, takođe je epicentar pandemije korona virusa.  Što se tiče Grčke, broj preminulih je na sreću mali, ali gubitak  prihoda od turizma od kojih ekonomija zavisi pogoršaće decenijsku krizu  koja nas je već gurnula u najdublju depresiju.

S druge strane, najmanje su ugrožene zemlje u dobrom finansijskom stanju, kako zdravstveno tako i ekonomski.

Dok  se pandemijska situacija u Evropi iz dana u dan pogoršavala, devet  šefova vlada evrozone izneli su predlog za emitovanje „korona-obveznica“  kojima bi se teret dodatnog zaduživanja – koje je neizbežno, jer  evropske vlade moraju nadomestiti gubitak prihoda u privatnom sektoru – ravnomernije rasporedio na sve zemlje članice. Budući da za razliku od  Japana, Britanije i Sjedinjenih Država Evropa nema centralnu banku koja  može direktno finansirati ugrožene države, emitovanje evro-obveznica bi  osiguralo da se novi dug ne svali na pleća onih koji su najmanje  sposobni da ga ponesu.

Ta ideja nije ni nova ni komplikovana. Novo  je samo to što je u situaciji pandemije predlog obrazložen pozivanjem  na solidarnost sa najteže pogođenim zemljama na jugu Evrope.

Kao što su neki od nas predvideli  pre ključnog sastanka ministara finansija evrozone, od tog predloga  nije bilo ništa. Kao što smo i očekivali, „korona-obveznice“ su na  sednici evrogrupe 9. aprila dobile crveno svetlo, čime je ideja o  evro-obveznicama odložena na neodređeno vreme, možda i zauvek.

Takav  ishod nije teško razumeti. Devet šefova vlada su računali da će  prikazivanjem obveznica kao finansijskog otelovljenja ideje o evropskoj solidarnosti osigurati pozitivan odgovor. Ali procena im je bila  pogrešna.

Dosta se govorilo o žestokom otporu koji je pružio Wopke  Hoekstra, holandski ministar finansija, koji je stavljao veto na svaku  naznaku ideje o zajedničkom evropskom zaduživanju. Većina komentatora zapadno od Rajne i južno od Alpa opisuje Hoekstru kao bezosećajnog  severnjaka koji ne razume ideju solidarnosti. Geografska i emocionalna  podeljenost Evrope nikada nije bila očiglednija.

Ali avaj,  Hoekstra je u pravu: solidarnost nije dovoljan razlog i opravdanje za  emitovanje evro-obveznica ili bilo kakvo zajedničko podnošenje duga.  Suočen sa pojedincima i zajednicama koje pate mogu osetiti potrebu da im  ponudim novac, utočište, možda i povoljan dugoročni kredit, ako nema  banke koja bi to uradila. To bi bila solidarnost. Ali solidarnost me  neće naterati da se zadužujem zajedno sa njima.

Pozivajući se na  solidarnost u obrazlaganju predloga za emitovanje evro-obveznica, devet  šefova vlada su bitku izgubili pre nego što je počela. Džek nema pravo  da očekuje da Džil u ime solidarnosti pristane da se zajedno zaduže  podizanjem kredita. I nema razloga da kaže da to nije fer.

Tako je  evrogrupa pokopala ideju o evro-obveznicama. Pogođenim zemljama je  umesto obveznica ponuđeno 27,7 milijardi evra (oko 0,22 odsto dohotka  evrozone) u obliku direktne pomoći i još nekoliko stotina milijardi evra  u obliku kredita.

Kritičari „štedljivih“ vlada na severu ukazuju  na nekoliko zanimljivih dispariteta. Domaći fiskalni stimulus nemačke  vlade iznosi impresivnih 6,9 odsto BDP-a, pa je tako veći čak i od  američkog (5,5 odsto BDP-a). S druge strane, vlade Italije i Španije,  koje se nalaze u neuporedivo težoj zdravstvenoj i ekonomskoj situaciji,  mogu računati na fiskalne stimuluse od 0,9 i 1,1 odsto BDP-a. Zar to ne pokazuje da solidarnosti nema?

Možda  je tako. Ali pretpostavimo na trenutak da Nemačka iz razloga  solidarnosti odluči da svoj fiskalni stimulus podeli sa južnjacima sa  slabijim fiskalnim kapacitetima. Makroekonomski efekti bi opet bili  zanemarljivi, jer to ne bi bilo dovoljno za adekvatnu podršku ostatku  evrozone. Ukratko, osim što je loš argument u raspravi o  evro-obveznicama, solidarnost je makroekonomski irelevantna. Što je još  gore, insistiranje na solidarnost je kontraproduktivno, jer produbljuje  postojeće evropske podele i uništava ono malo solidarnosti što je  ostalo.

I pre nego što nam je stigla pandemija severnjaci su  strahovali da rasipni južnjaci samo čekaju priliku da se dokopaju  njihovih ušteđevina. Pozivanja na solidarnost pojačavaju takve sumnje. Za projekat ujedinjenja Evrope i sprečavanja mogućeg raspada najbolje bi  bilo odustati od solidarnosti i pozvati se na zdrav razum.

Štedljivi  Holanđani i Nemci moraju shvatiti da bi njihovi viškovi bili mnogo manji da zaduženi Italijani, Grci i Španci nisu pristali na zajedničku valutu. Nisu li upravo deficiti južnjaka ono što kurs evra drži na  dovoljno niskom nivou da Nemačka i Holandija mogu održati visoke nivoe  neto izvoza. Otuda koristi od evro-obveznica ne treba objašnjavati  solidarnošću. Prebacivanjem dela duga sa zemalja u deficitu na snažniji  deo Unije, čime se usput smanjuje i ukupna količina duga evrozone (nižim  dugoročnim kamatnim stopama, koje potvrđuju visoku kreditnu sposobnost  EU), evro-obveznice bi zemlju kao što je Italija mogle zadržati u evro  sistemu, što bi sprečilo topljenje viškova Holandije i Nemačke.

To  je najbolje formulisao Adam Smith još 1776: „Mi ne očekujemo ručak od  mesara, pivara ili pekara zbog njihove velikodušnosti, već zato što je  to u njihovom vlastitom interesu“. Isto tako, prihvatanje evro-obveznica  i promenu nakaradnih pravila evrozone ne možemo izdejstvovati  apelovanjem na „velikodušnost“ zemalja sa viškovima. Jedini način da se zaobiđe veto severnjaka jeste upućivanje na Smithove „vlastite interese“  i razumevanje da će svaki predlog koji se kosi sa takvim interesima  severnih država automatski dobiti veto. (Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

Preporučujemo za Vas