NEKO DRUGI

Najbolji neprijatelji

Ne treba se čuditi, Đukanovićev i Vučićev režim su od početka sijamski blizanci, sve ostalo je predstava. I ne vezuje ova dva predsjednika samo zajednička prošlost... Vezuje ih, prije svega, sadašnjost

11578 pregleda 13 komentar(a)
Vučić i Đukanović, Foto: Screenshot
Vučić i Đukanović, Foto: Screenshot

Da prekogranična saradnja na zapadnom Balkanu bar u jednoj oblasti i dalje funkcioniše besprekorno, potvrdile su vesti iz Ukrajine. Kako su preneli mediji, navodni vođa kavačkog kriminalnog klana Radoje Zvicer teško je ranjen u Kijevu, a zbog pokušaja ubistva ukrajinska policija uhapsila je tri osobe. U pitanju su državljani Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije. Nema ničeg čudnog u tome, mafijaške grupe svih država nastalih na razvalinama Jugoslavije saradnju nisu prekidale ni dok su buktali ratovi, njima nacionalnost, vera i granice nikada nisu bile prepreka za zajednički biznis, a eventualni problemi se, kao što se vidi, rešavaju zajedničkim snagama.

Kada se gledaju druge vesti u kojima se pominju Srbija i Crna Gora reklo bi se, na prvi pogled, da su ove dve države skoro na ivici prekida diplomatskih odnosa. Crna Gora je objavila da od 1. juna otvara granice za državljane pojedinih zemalja, među kojima nije i Srbija. Nemušta objašnjenja crnogorskih zvaničnika kažu da to nema veze sa politikom, već sa epidemiološkom situacijom. Sa druge strane, prvi ešalon vlasti Srbije dobio je novu municiju da nastavi verbalnu paljbu po Crnoj Gori i njenom predsedniku Milu Đukanoviću, nema dana da Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Ana Brnabić i ini ne opletu po komšijama. Reče premijerka i da "nećemo sprečavati crnogorskim građanima da uđu u Srbiju, ali hoćemo kriminalcima i mafijaškim klanovima iz Crne Gore", dodajući da "u borbi protiv kriminalaca nećemo imati milosti".

Ko se nije naježio na ove odlučne reči, možda se zabrinuo zbog pogoršanja odnosa dve bratske države, što se tako jasno vidi i na vrištećim naslovnim stranama srpskih tabloida, koje svakog dana prozivaju "Milogorce" i "Mila ustašu", ali nema razloga za brigu. Nije prošlo baš mnogo vremena od kada je "Informer" štampao svoje crnogorsko izdanje baveći se, kao i crnogorski ogranak Televizije Pink, onim čime se bavi i ovde - izlučivanjem otrova i najnižeg prostakluka, samo tada za račun Mila Đukanovića, protiv njegovih protivnika (seća li se još neko neopisive svinjarije oko Vanje Ćalović?).

Ne treba se tome čuditi, Đukanovićev i Vučićev režim su od početka sijamski blizanci, sve ostalo je predstava. I ne vezuje ova dva predsednika samo zajednička prošlost, kada su početkom devedesetih duvali u istu tikvu tražeći konačan obračun sa ustašama i balijama, i slali druge da krvare ruke umesto njih po Hrvatskoj i Bosni; i ne vezuju ih samo zajedničke osobine poput beskrupuloznosti, odsustva bilo kakve ideologije, osim ako ideologija nije nezajažljiva želja za vlašću zbog koje izdaju najbliže saborce i presvlače se u hodu. Vezuje ih, pre svega, sadašnjost koja je počela pre osam godina.

Bezbrojne su stranice medija koji su protiv vlasti straćene u dokazivanje da su Vučićevi politički idoli Putin, Orban, Erdogan, ali to ne zvuči baš smisleno. Mnogo je mačku goveđa glava, u pitanju su ipak ozbiljne zemlje i ozbiljni državnici, uz sva sagrešenja, a i okolnosti u kojima oni vladaju su potpuno drugačije. Politički idol Aleksandru Vučiću je Milo Đukanović, nešto stariji od njega, ali mnogo iskusniji u obnašanju vrhovne vlasti (nekada mu je mentor i idol bio Vojislav Šešelj, ali je Vučić s pravom zaključio da se uz njega nikada neće dočepati baš velike moći, pa ga je napustio i potražio drugog).

Logično je da Vučiću idol bude prvi komšija čiji počeci su identični kao njegovi (završen fakultet i ni dana konkretnog radnog staža osim u politici), samo što je Đukanović mnogo ranije postigao ono o čemu Vučić sanja. I Đukanović se skoro golobrad bacio u politiku, kojom se uspešno bavi više od 30 godina, ali od početka na samom vrhu vlasti, sa nepogrešivim njuhom da oseti kada vetar dune sa druge strane i kada se na tu stranu valja prebaciti; on je vladar koji je napravio sebi opoziciju koja je taman takva da ga ne može ugroziti, a daje privid neke demokratije; finansijski je zbrinuo i potomke u petom kolenu i partijske drugove, a suda nikada nije dopao; uspeo je u tome da ni najljući politički protivnici više ne veruju da će mu ikada videti leđa. Pritom, sve to radi na gotovo istom prostoru, u gotovo istim okolnostima kao i Vučić.

Pa kako ne potražiti na početku vrhovne vlasti savet i pomoć od takvog? I tako, eto kojekakvih dahlana, bin zajeda, drugih arapa, beba, blerova, instituta, kako se čudesno prelivaju iz jednog oka u glavi u drugo, eto istih savetnika u Podgorici i Beogradu, eto kavača, škaljaraca i inih kako vršljaju slobodno sa obe strane granice uz, blago rečeno, čudno zatvaranje očiju vlasti obe države, eto zajedničkih tragova prljavog novca, oružja i koječega drugog, i tako već osam godina.

Jeste, dolazi i do nesporazuma, ali u kom partnerstvu i biznisu ih nema, samo što ti nesporazumi nisu politički, kako bi se po izjavama državnih zvaničnika i naslovnim stranama tabloida reklo. Što se politike tiče, partnerstvo je jasno - idu Milu izbori, neprijatelj je uvek potreban, eto vidite šta rade velikosrpski agresori, šta pišu i pričaju o nama, moramo se braniti. Sa ove strane je priča malo komplikovanija, politički šegrt je tek osam godina na vlasti pa izbornu kampanju vodi neprestano, a iz fundusa brojnih neprijatelja se u svrhu kampanje potežu povremeno, kada zatreba, Milogorci i Milo. Upadljivo je, međutim, da teške reči sa obe strane izgovaraju isključivo medijski kerberi i stranački bašibozuk (a osim vrhovnih vladara sve je, u takvim sistemima vladavine, potrošni bašibozuk). Dvojica vrhovnih paze da ne kažu nešto baš ružno jedan o drugom, mada ne treba sumnjati da i do toga može da dođe, ukoliko im baš zatreba.

I tako ova idilična saradnja traje već godinama, ali se nešto lani ipak promenilo. Čak se i Milo preigrao, hoće pažnja da popusti posle tako duge vladavine, pa je za buduće izbore odlučio da kao temu uzme crkvenu imovinu. Suočio se sa litijama koje je korona samo zakratko zaustavila, nagomilanim višedecenijskim nezadovoljstvom svim i svačim, koje njegovi savetnici nisu imali u eksel tabelama kada su planirali ovogodišnje izbore. Sada ne može nazad, jer popuštanje u takvim sistemima znači slabost koju merkaju potencijalni naslednici, a guranje napred na isti način ima nepredvidiv ishod; dodatni problem je da mentori i poslovni partneri ne vole nestabilnost i nepredvidivost (ne podržavaju oni Mila što ga vole, nego zato što je stabilnost i predvidivost garantovao i do sada ostvarivao).

Milo je izabrao da gura po istom, pa šta bude da bude, a sa ove strane je primetna nelagodnost njegovog političkog šegrta zbog svega što se dešava u Crnoj Gori. Vulini, dačići i informeri se trude da pomognu koliko mogu u kreiranju uloge velikosrpskog arhineprijatelja, ali mora da se pre svega Vučić, ali i ostali balkanski đukanovići u pokušaju, sa strahom pitaju šta će biti ako se desi nezamislivo i idol i mentor se omakne, kakvu to poruku šalje njihovim biračima, i zajedničkim mentorima i partnerima?

A što se tiče granica Crne Gore, verovatno će se uskoro otvoriti i za državljane Srbije, kao i beogradski aerodrom za crnogorskog avio-prevoznika, pa će obe strane to predstavljati kao neku svoju pobedu, i tako do sledeće epizode igre koja će se nastaviti. Vredi se samo nadati da obični ljudi neće ispaštati zbog ove prljave igre, u kojoj su mnoge granice odavno pređene.

(vreme.com)