Već dugo u javnosti nije osvanula neka tako opširna ispovest Mire Marković kao sada u Kuriru usred beogradske kampanje. Već dugo je svaka slučajnost na političkoj sceni Srbije kad je reč o ličnostima takvog nivoa isključena.
Tako se i sada Mira sigurno ima svoj razlog zašto se tačno na 15. godišnjicu bekstva u Rusiju, obratila Srbiji. Moguće da njena poruka ima veze sa ponavljanjem suđenja Legiji za ubistvo Ivana Stambolića.
Recimo, Mira izričito kaže da su nju i Slobu izdale izbeglice preko Drine, kojima su pružili utočište, a glavno jezgro Legijine Jedinice je bilo sastavljeno od tih ljudi.
Moguće je i da Mira nema pojma o tom suđenju, mada je o političkoj sceni obaveštena - Vučićeva vlast joj je ovaploćenje stabilnosti, a opozicija ne postoji. Ali, šta god da je njena namera i poruka, nemoguće je, videći je kako i dalje glumi mračnu heroinu 90-ih, ne pomisliti da je Srbija imala samo jednu jedinu šansu da postane samostalna zemlja čiji građani većinom imaju dobar život. Samo jednu šansa dakle, za život u sigurnosti i pristojnosti. Život u kome bi glavna tema u beogradskoj kampanji bila teška polemika da li pešačke prelaze farbati u belu ili u žutu boju.
A ta je šansa bila pošteno suđenje Miri, Slobi i Šešelju u Beogradu. Verovatnoća za tako nešto bila je jedan prema milion, budući da je Mira, uprkos svem svom imaginarijumu u kome ona caruje kao levičarka i sociolog, živi manastirski i piše o antiglobalizmu, tvorac establišmenta. Tog koji i sada vlada Srbijom, čije inicijalno jezgro je grupa socijalističkih direktora, prijatelja njenog pokojnog muža bankara, medijskih drugova njene ćerke, i drugova iz podzemlja njenog sina.
Njen imaginarijum je potpuno neprobojan kao u filmu Užička republika, ona i dalje nastoji da održi taj privid da se sve dešavalo geopolitičkom silom, bez ikakvog negativnog udela te njene grupe. I bez ikakvih njenih zlih namera. Čak i onda kada je pisala o tome kako njen sin voli brzu vožnju, tušira se četiri puta dnevno i javlja joj se porukama putem pejdžera, jasno stavljajući do znanja gde su oni na društvenoj lestvici. Taj njen pristup - da nikad ne pokaže da realnost dopire do nje, prenela se na establišment koji i danas vlada Srbijom, koji ne vidi vezu između načina na koji se obogatio, a zemlja propala i neki ljudi izginuli. Pošteno suđenje u Beogradu je moglo tu vezu da dokaže.
Bonus video:
