NEKO DRUGI

Apsolutna vlast apsolutno kvari

Političari sa Hibris sindromom voljni su da budu umjereni samo u slučaju realne prijetnje izostanka ponovnog izbora. Tamo gdje su mediji okupirani i izbori fingirani i ova opcija otpada

1933 pregleda 0 komentar(a)
Ilustracija, Foto: Printscreen
Ilustracija, Foto: Printscreen

(...)

Iskoristiću priliku da ukažem čitaocima na veoma zanimljiv članak koji je objavljen pre 11 godina u renomiranom medicinskom naučnom časopisu. Začudo, nisam primetio da ga je u našem javnom diskursu neko stručan za ovu oblast do sada pomenuo.

Radi se naučnom radu koji nosi naziv Hubris syndrome: An acquired personality disorder? A study of US Presidents and UK Prime Ministers over the last 100 years (Hibris sindrom: Stečeni poremećaj ličnosti? Studija američkih predsednika i britanskih premijera u poslednjih 100 godina).

Reč hibris potiče iz starogrčkog i, zanimljivo, nema je u Vujakliji i Rečniku stranih reči i izraza Klajna i Šipke. Engleski prevod je oholost, sa brojnim sinonimima kao što su osionost, bahatost, bezočnost, obesnost, bezobzirnost, narcisoidnost, prepotentnost, arogantnost, drskost, nadmenost itd. Kako kome drago, u tekstu ćemo koristiti skraćenicu HS.

Autori ovog istraživanja analiziraju neke od najznačajnijih političkih ličnosti u Britaniji i Americi u poslednjih 100 godina kako bi opisali jedan novi poremećaj ličnosti, to jest HS koji ne pretpostavlja istoriju bilo kakvih psihičkih tegoba. Dovoljno je da osoba bude ohola i osiona i da je prigrabila moć - period razvoja sindroma je u toku mandata, dakle u rasponu od jedne do devet godina. Ukoliko se sindrom nije razvio za vreme prvog mandata, ponovni izbor povećava verovatnoću njegovog razvoja, kao i pojava neke krizne situacije kao što su rat, finansijska kriza ili možda pandemija.

Autori navode da je ključno razumeti da je HS „poremećaj koji je posledica posedovanja moći, posebno moći koja je povezana sa ogromnim uspehom koji traje godinama u okruženju minimalnih ograničenja sa kojima se vođa suočava”. Ogroman uspeh može da bude i apsolutno prisvajanje moći. Na primer, saznali smo da je na nedavnim parlamentarnim izborima vladajuća partija osvojila 60,65%, a njen koalicioni partner iz prethodnog mandata 10,38% glasova onih koji su izašli na izbore. Ova računica je varljiva jer ne vodi računa o rasutim glasovima brojnih stranaka koje nisu ušle u parlament. Zbog toga se daleko realnija slika dobija kada se osvojeni mandati stave u odnos sa brojem poslaničkih mesta. Vladajuća partija je osvojila 188 od 250 poslaničkih mesta, odnosno 75% poslaničkih mandata. Kada se tome dodaju 32 mandata socijalista, vladajuća koalicija iz prethodnog mandata osvojila je 88% mesta u parlamentu.

Simptomi HS su kombinacija 7 simptoma narcističkog poremećaja ličnosti (NPL) i po jednog simptoma antisocijalnog (psihopatskog) poremećaja ličnosti (Antisocial Personality Disorder - ASPL) i afektivnog poremećaja ličnosti (Histrionic Personality Disorder - APL). Pet simptoma su isključivo karakteristika HS:

1. Narcistička sklonost da svet vide primarno kao bojno polje gde pokazuju i primenjuju svoju moć i traže svoju slavu (karakteristika NPL).

2. Sklonost da se preduzmu akcije koje su primarno usmerene na poboljšanje sopstvenog imidža (NPL).

3. Preterana briga za sopstveni imidž i nastupe u javnosti (NPL).

4. Pokazivanje mesijanske revnosti i egzaltacija u obraćanju javnosti (NPL).

5. Identifikacija sa narodom ili organizacijom u toj meri da pojedinci spoznaju svoja gledišta i interese kao identične sa njihovim (HS).

6. Sklonost da govore u trećem licu i koriste kraljevsko „mi“ (HS).

7. Preterano samopouzdanje u svoj sud i prezir prema savetu ili kritici drugih (NPL).

8. Preterano samopouzdanje koje se oslanja na osećaj omnipotentnosti zbog čega preuveličavaju svoje kapacitete (NPL).

9. Uverenje da nisu odgovorni pred zemaljskim sudom ili pred kolegama ili javnim mnjenjem već isključivo pred sudom istorije ili bogom (NPL).

10. Čvrsto uverenje da bi na sudu istorije ili na sudu pred bogom bili oslobođeni optužbi (HS).

11. Gubitak kontakta sa realnošću (ASPL).

12. Nemogućnost mirovanja, bezobzirnost i impulsivnost (HS).

13. Uvereni u sopstvenu moralnu ispravnost skloni su da zanemare pitanja praktičnosti ili troškova nekog ishoda (HS).

14. Sklonost da, kada stvari krenu lošim putem, zbog svoje oholosti, osionosti, prateće nekompetentnosti i preteranog samopouzdanja, ne vode računa o konkretnim posledicama neke politike (APL).

Autori rada konstatuju da ovakve ličnosti nisu sklone terapijskom lečenju. U diktatorskim režimima struka i bliski saradnici neće ili ne smeju da ukažu na problem. Zakonsko rešenje ograničenja vladanja na dva mandata nije efikasno u borbi protiv HS jer se može neograničeno izigravati kroz princip rotacije na relaciji predsednik-premijer i/ili kroz promenu Ustava kao što je to nedavno bio slučaj u Rusiji.

Političari koji boluju od ovog sindroma voljni su da se umere samo u slučaju realne pretnje izostanka ponovnog izbora. U zemlji u kojoj su mediji okupirani i izbori fingirani i ova opcija otpada. Tu nisu od pomoći ni grane vlasti pošto su razdvojene samo na papiru. Sa druge strane, pretnja impičmentom u Americi ili mogućnost povlačenja podrške premijeru od strane britanskog parlamenta kao, na primer u slučaju Tonija Blera i Margaret Tačer, su potencijalno delotvorna sredstva u zauzdavanju HS.

Dalje, u demoktratskim društvima, individualistički pristup u zauzdavanju HS u smislu da su pojedinci svesni štete koju im personalno nanosi vođa nije dovoljan. Ovde značajnu ulogu igra javno mnjenje ukoliko prepozna HS kod vođe i insistira na tome da takvo delanje nanosi štetu opštem dobru. Opet, reakcije javnog mnjenja na HS će biti nedelotvorne ukoliko su, u slučaju kontrolisanih medija, kanali komunikacije presečeni.

Autori članak završavaju efektno: „Na kraju, nikada ne treba zaboraviti da je u pismu, napisanom 5. aprila 1887. godine Mandellu Creightonu, autoru knjige ‘Istorija papstva u doba reformacije’, Lord Acton napisao nešto veoma duboko što je prethodilo njegovoj čuvenoj izreci: ‘Ne mogu da prihvatim vaš kanon da ne treba da dajemo svoj sud o papi i kralju na isti način kao što ga dajemo o drugim ljudima, već samo uz povoljnu pretpostavku da oni nisu uradili ništa loše. Ako postoji bilo kakva pretpostavka, ona je obrnuta i usmerena je protiv onih koji poseduju moć’. U sledećoj rečenici napisao je da ‘moć ima tendenciju da kvari ljude, a apsolutna moć apsolutno kvari’“.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

(Peščanik.net)