NEKO DRUGI

Vladar kao opozicionar

Američki lider vjeruje, izgleda, da birače osvaja protivljenjem i nacionalnom i internacionalnom poretku

2660 pregleda 2 komentar(a)
Donald Tramp, Foto: Reuters
Donald Tramp, Foto: Reuters

Američki lider veruje, izgleda, da birače osvaja protivljenjem i nacionalnom i internacionalnom poretku.

Donald Tramp je politička pojava kakvu ni najmaštovitiji futuristi nisu predviđali.

Sve je više lidera, doduše, koji poput njega bolje prolaze kad se funkcijom služe kao da je deo rijalitija nego kad ih podvrgnu istinomeru, ali je on prvi vladar u novijoj istoriji koji mahom nastupa kao – opozicionar. Čak i uoči izbora zakazanih za 3. novembar, na kojima se svojski bori za novi predsednički mandat.

Američki lider veruje, izgleda, da birače osvaja protivljenjem i nacionalnom i internacionalnom poretku. Na unutrašnjem planu je “zaratio” gotovo sa svim stubovima sistema – vrhovima Pentagona, zdravstvenim, obrazovnim, diplomatskim i obaveštajnim institucijama, zakonodavnim Predstavničkim domom, delovima pravosudnih i poreskih organa, kao i s većinom glavnih medija.

A oštro prigovara i izbornom ustrojstvu iako ga je ono dovelo do Bele kuće, sada napominjući da možda i neće priznati ishod glasanja ako ga rival pobedi.

Istovremeno je istupio, ili se povlači iz niza međudržavnih sporazuma o – ekološkim merama za suzbijanje klimatskih lomova, transpacifičkoj trgovini, regulisanju iranskog nuklearnog programa. Oslabio je, ujedno, veze s tradicionalnim evropskim saveznicima, zalaže se za rashodovanje ili bar bitno slabljenje EU, zaveo je kaznene mere Kini i Rusiji (iako s njihovim vođama održava srdačan lični kontakt). Potcenjuje UN i otkazao je članstvo SAD u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, usred pandemije.

Trampovo opoziciono delovanje na oba fronta objedinilo se u “slučaju” glavnog američkog lekara Entonija Faučija. Nije se libio da učinak tog doktora (“nosite maske” itd.) i pridruženih mu “idiota” u postupcima protiv koronavirusa oceni kao katastrofalan iako Fauči uživa znatno veću podršku zemljaka i međunarodne kompetentne javnosti od njega. Učinio je, tako, uslugu protivkandidatu Džou Bajdenu, koji je odmah “prigrlio” popularnog infektologa.

Da neko drugi čini sve ovo što Tramp, postavilo bi se pitanje kako taj misli da dobije izbore kad je toliko kontraproduktivan? Ali dotični nije, kako rekosmo, kao drugi.

On i dalje forsira antiestablišmentsko raspoloženje sunarodnika, prikazujući se da je i on kao oni – protiv sistema. Kojim, tvrdi, iz pozadine i dalje, uprkos njegovim naporima, upravlja “duboka država”, sastavljena od kvalifikovane, ali neizabrane i “otuđene” ekipe profesionalaca i moćnih biznismena čiji je glavni cilj “održavanje postojećeg stanja, a nauštrb zabataljenih masa”. Opozicionari pak tvrde da je njegova politika išla u prilog najimućnijem sloju kojem, kao milijarder, i sam pripada.

Mada se Trampu učestalo prigovara da polarizuje naciju, on polarizaciju nije stvorio jer se ona sistemski i dugo povećavala pre njega već ju je iskoristio za svoj uspon. Njegova glavna baza su “besni belci”, koji smatraju da je “forsiranje” rasnih manjina (čiji je izdanak bio prethodni šef Bele kuće, crnac Barak Obama) ugrozilo identitet Amerike, to jest dominaciju belaca.

U Trampu taj soj vidi korektora “narasle nepodobnosti”, na čemu im on, čini se, više zahvaljuje nego što ih razuverava, pogotovo što se slažu i u “viđenju” da druga strana ugrožava nacionalni identitet i nametanjem “socijalizma”. Pod kojim se uglavnom podrazumeva pravednija raspodela bogatstva i ukupne moći, na čemu naročito insistira sve jača levičarska struja među podržavaocima Bajdena, mada je on stranačku kandidaturu dobio kao centrista.

Spoljna politika, dok je ovaj tekst išao ka štampanju, nije igrala bitnu ulogu u opredeljivanju birača. Ali jeste u svetu.

Za Bajdena navijaju, proizlazi iz dostupnih izjašnjavanja, većina lidera EU, pre svih Angela Merkel i Emanuel Makron, kao i Kinezi… Za Trampa su, bar kao za manju nevolju, Vladimir Putin, Viktor Orban, brazilski lider Žair Bolsonaro… i ovdašnja vlast koja se nada da će sa sadašnjim predsednikom SAD Srbija cvrčati na znatno tišoj vatri oko Kosova od one u čijem je loženju 1990-ih učestvovao njegov rival na prostorima bivše SFRJ.

U najkraćem – ako pobedi Tramp, biće nam nekako lakše oko Kosova, a teže sa EU, a ako ga smeni Bajden, biće nam još teže oko Kosova, a nešto lakše sa EU.

U oba slučaja sve relativno.

Vratimo se fenomenu vladara-opozicionara. Tramp je tu originalnost rastegao kao izborni lastiš između svakojakih krajnosti.

Osim pomenute mogućnosti nepriznavanja ishoda glasanja, svakako otežanog zbog epidemije, pomenuo je još dve mogućnosti nalik na rijalitije. Da ako pobedi, konkuriše za još neki mandat iako to Ustav ne dozvoljava. A da ako izgubi, emigrira iz SAD.

Ankete daju prednost Bajdenu. Tramp se, međutim, već iskazao kao uverljivi opozicionar i istraživanjima javnog mnjenja. Pre četiri godine takođe su mu prognozirala poraz, a on se ipak kao opozicionar domogao vlasti.

Sada nastavlja da se predstavlja kao vladar-opozicionar, valjda računajući da će tako narodu presesti njegovo opozicionarstvo i podariti mu da u završnom mandatu bude samo vladar. Dok druge računice slute obrnutu amputaciju…

(novimagazin.rs)