EVROPSKI UGAO

Od Tita do Amfilohija

Po eklezijastičkim pitanjima i u načinu vođenja crkve bio je gotovo besprekoran dok je u svetovnim nastupima imao velikih uspona i velikih padova. Koliko je u duhovnoj sferi bio koherentan toliko je u svetovnoj bio nedosljedan. To objašnjava postojanje tako oprečnih stavova o Amfilohiju u Crnoj Gori i na prostoru bivše Jugoslavije

34341 pregleda 843 reakcija 56 komentar(a)
Amfilohije, Foto: Boris Pejović
Amfilohije, Foto: Boris Pejović

Vest o upokojenju mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija ulazi u red onih koje nećemo samo pamtiti već ćemo se zauvek sećati precizno gde smo bili i šta smo radili kada nas je sustigla, bez obzira kakvo mišljenje imamo o pokojniku. Za moju generaciju prva takva vest je bila smrt Josipa Broza Tita, druga ubistvo Zorana Đinđića.

Ne bi me iznenadilo da je među desetinama hiljada ljudi koji su odavali poštu cetinjskom arhiepiskopu bilo dosta onih koji su plakali pre 40 i kusur godina kada su čuli da je umro “najveći sin naših naroda i narodnosti”. Baš kao što nije iznenađenje i da su Amfilohiju odali poštu i oni koji su bili zgroženi nad njegovim govorom na odru Zoran Đinđića.

Odlazak ljudi koji su decenijama bili sastavni deo naše svakodnevice nas suočava sa nama samima: sa sopstvenom prolaznošću, relativnošću, on je kao kamen međaš koji nas podseća da se nešto definitivno okončalo u našim životima. Plačući za njima, plačemo nad nama samima jer pripadamo narodima koji još uvek nisu postali punoletni i kojima su i dalje potrebni “očevi”, vođe, autoriteti da ih vode kroz život. Zato su suze bile iskrene i 4.maja 1980. godine i poslednjih oktobarskih dana 2020.

Žitije mitropolita Amfilohija je protkano brojnim delima, izjavama i nastupima koji nisu bili, eufemistički rečeno, koherentni. Mitropolija crnogorsko-primorska danas ni izbliza ne liči na sebe iz 1990. godine kada se Risto Radović iz Donje Morače ustoličio na presto Svetog Petra Cetinjskog. Da nije bilo Amfilohija, u to nema nikakve sumnje, Crna Gora bi danas bila, uz Estoniju i Češku Republiku, najmanje religiozna zemlja u Evropi ili ako hoćete najateističkija država. U pomenute dve bivše države sovjetskog bloka i aktuelne članice EU manje od 20 odsto ljudi veruje u Boga dok tek svaki deseti se izražava kao pripadnik protestantske ili rimokatoličke crkve.

Nigde u bivšoj Jugoslaviji komunizam nije pustio tako duboke korene kao u Crnoj Gori posle Drugog svetskog rata što se najbolje očitovalo u rušenju Njegoševe zavetne kapele posvećene Svetom Petru Cetinjskom i izgradnji Meštrovićevog mauzoleja. Pravoslavlje u Crnoj Gori je bilo u gorem položaju nego katoličanstvo u Češkoj ili protestantizam u Estoniji.

Pobornici Crnogorske pravoslavne crkve znaju bolje od bilo koga u Crnoj Gori koliko je sizifovski posao praviti crkvu bez iskrenih vernika i bogobojažljivog i smernog sveštenstva. Nije Crna Gora prva država u kojoj su ateisti, agnostici i neverujući ljudi pokušali da prave crkvu kao što neće biti ni poslednja u kojoj je takav projekat propao.

U Jevanđelju po Mateji Isus Hrist kaže apostolu Petru: “A ja tebi kažem da si ti Petar i na tom kamenu sazidaću Crkvu svoju”. Da bi smo shvatili pravo značenje te poruke pomaže nam prevod na italijanskom koji je verodostojni originalu:”Tu sei Pietro e su questa PIETRA edificherò la mia Chiesa”. Drugim rečima, Hristova crkva nije sagrađena na kamenu, već na Petru, odnosno ljudima. Crkvu ne čine hramovi, bogomolje, manastiri, kapele, već ljudi, vernici i njeno sveštenstvo. Starogrčki i starorimski hramovi su bez vernika samo dragoceno arheološko i kulturno-istorijsko nasleđe.

U tom kontekstu je Amfilohije, mnogo više od hramova i drugih svetinja, bio “pietra” ili ako hoćete stena ili kamen obnavljanja pravoslavlja u Crnoj Gori. Arhiepiskop cetinjski je mnogo više učinio za svoju Mitropoliju odgajajući generacije i generacije bogoslova i izgrađujući svešteničku strukturu u Crnoj Gori nego obnavljajući porušene i zapuštene svetinje ili gradeći nove crkve.

Srdan Kosović je u subotnjem izdanju “Vijesti” ukazao na dualitet mitropolita kroz definiciju vladike Atanasija Jevtića da je Amfilohije bio do srži i Srbin i Crnogorac. Osim tog “dualizma” Amfilohije je imao još jedan, još bitniji: duhovni i svetovni. Po eklezijastičkim pitanjima i u načinu vođenja crkve je bio gotovo besprekoran dok je u svetovnim nastupima imao velikih uspona i velikih padova. Koliko je u duhovnoj sferi bio koherentan toliko je u svetovnoj bio nedosledan. To objašnjava postojanje tako oprečnih stavova o Amfilohiju u Crnoj Gori i na prostoru bivše Jugoslavije.

Ugled i poverenje Mitropolije crnogorsko-primorske među građanima Crne Gore je zarađen konkretnim ponašanjem i delovanjem sveštenstva, to jest njihovom spremnošću da pomognu svakome a ako ne mogu nešto dobro da učine onda barem da saslušaju, ohrabre, uteše, daju lepu reč nevoljniku. Takav pristup je stvorio osećenja kod dobrog dela građana da je crkva tu zbog njih, da nisu sami, da postoji institucija koja misli na njih i o njima.

Mitropolit je na duhovnom planu bio, kako bi to u žargonu rekli, “pro” odnosno za, pozitivan, dok je čitavo njegovo političko biće bilo “contro” ili protiv, negativno. Svi njegovi uzleti i padovi vezani su za traumu koju je komunizam ostavio na verujuće ljude i Srpsku pravoslavnu crkvu. U tom kontekstu nije pogrešno porediti papu Jovana Pavla II i mitropolita Amfilohija: osim u Isusu Hristu bili su ujedinjeni i u ljutom antikomunizmu.

Pomenuti stav prema komunistima i komunizmu, kao u svim istočnoevropskim zemljama, odveo je Amfilohija u zagrljaj sa nacionalistima a još češće sa pseudonacionalistima. To se videlo u njegovom stavu prema Slobodanu Miloševiću i njegovoj supruzi Miri Marković ili na drugoj strani kroz druženja sa ljudima optuženim ili osuđenim za ratne zločine.

Protivnicima Amfilohija neće biti teško da pronađu u njegovim javnim nastupima dovoljno razloga da opravdaju svoj animozitet, da ne kažemo mržnju, prema njemu. Vernici Mitropolije crnogorsko-primorske i Srpske pravoslavne crkve će u njemu sve više videti sveca kako bude prolazilo vreme. Dobronamerni, u skladu sa hrišćanskom “o pokojniku sve najlepše”, sećaće ga se kako je sa studentima u Beogradu u zimu 1997. godine stajao sa pištaljkom u ustima u Kolarčevoj ulici pred policijskim kordonom Slobodana Miloševića, da je podržao demokratske promene u Crnoj Gori tokom devedesetih godina, da je na Kosovu, posle Kumanovskog sporazuma 1999. godine, pokazao koliko je veliki čovek, da je doprineo konstruktivnoj atmosferi tokom referenduma o nezavisnosti i da je na kraju doneo prevagu da u Crnoj Gori, prvi put, vlast bude smenjena na izborima.

Papa Franjo je nedavno u jednom svom nastupu preradio rečenicu Oskara Vajlda da “svaki svetac ima prošlost a svaki grešnik budućnost” u “ ne postoji svetac bez prošlosti i grešnik bez budućnosti”. Mitropolit Amfilohije više ne može da bude grešnik, a da li je bio svetac pokazaće vreme, taj galantni gospodin.

Preporučujemo za Vas