NEKO DRUGI

Iz arheologije termina: čast i samoupravljanje

Endemična glad u Africi i Aziji, bliska opasnost od gladi u Evropi, sva tri lica gladi stapaju se u jedno, kao mogućna opšta posljedica epidemije. U toj perspektivi svako sredstvo ima smisla, čak i čast i samoupravljanje

3371 pregleda 0 komentar(a)
Ilustracija, Foto: Reuters
Ilustracija, Foto: Reuters

Poslednji Trampov pokušaj da promeni rezultat izbora propao je na Vrhovnom sudu, premda ga je podržalo mnogo lokalnih političara i preko sto senatora Republikanske stranke. Sumirajući flopove koje je Tramp doživeo od izbora, neki su komentatori zaključili da je u poplavi oportunizma među trampovcima, a naročito senatorima, vladalo opšte beščašće, dok su pred napadima ludila društveni i državni red odbranili časni službenici. U tome su mnogi videli propuste ustavnog, zakonskog i upravnog sistema (bar u SAD), rupe u tekstovima koje izazivaju nejasnost u postupcima: to su one rupe koje podrazumevaju čast službenika i građana, i koje danas predstavljaju opasnost. Čast više nije osobina koja se ikada zahteva kao kvalifikacija ljudi u pomenutim oblastima (sem konkretne sudske presude ili tekuće kazne), ne ceni se i mnogo je manje zanimljiva za medije od suprotnog slučaja. Nije reč ni o kakvom moralnom zgražanju, već o jednostavnoj prepreci u glatkom funkcionisanju sudske grane vlasti, o čvoru koji je ostatak nekih starijih, manje precizno osmišljenih vremena. Problem je dakle u terminu kojega u tekstovima nema, nego se podrazumeva. To je jedan od razloga što se i ne razume. Kako danas razumeti nepisano pravilo da se ne sme popustiti pred pretnjom, ponudom, potkupljivanjem, koristoljubljem, ulagivanjem, ucenjivanjem? Da je lični integritet važniji od političke budućnosti, novca i sujete? Očito se zakonsko uređivanje te „rupe“ smatra lakšim i uspešnijim načinom nego opominjanje ili vaspitavanje ne samo službenika, nego i svih građana. Čim je stigla vest iz Vrhovnog suda, na ulice u Vašingtonu izašla je Trampova vojska, mala al’ naoružana, zahtevala je kažnjavanje sudija, ponovno brojanje glasova, poništenje izbora itd. Vaspitavanje? Priznajem da mi se ideja o potpunom izbacivanju nedostajuće obaveze časti, odnosno zasipanje „rupe“ čini mnogo lakšim rešenjem nego pokušaj ponovnog uspostavljanja termina i njegove kontekstualizacije i aktualizacije. Odgađanje rešenja za neko sasvim drugačije vreme možda bi bilo još najmudrije.

Drugi skriveni termin, koji se isto tako ne pominje, nije obeležen „rupom“ već upravo akcijom i realizacijom. Mnogi manji industrijalci, kapitalisti, recimo restorateri i drugi serviseri došli su po celom svetu do zaključka da im zbog epidemije, u odsustvu brze i efikasne državne pomoći, preostaje jedino bankrot. Većina država opredelila se za pomoć kapitalistima, i to najvećim – mali su ostali da se dave. Svetske berze pucaju od sreće, mali kapitalisti još ne skaču kroz prozore oblakodera. Miran mali bankrot, pa ćao. Pomoć poslodavcima a ne zaposlenima samo je jedan od strašnih skandala, tačnije zločina koji nam se događaju pred očima. Zato se nekima prosvetlilo, pa su umesto otpuštanja i prijave bankrota – što inače u većini država ne donosi posebno tragične posledice – okupili svoje zaposlene i odlučili da sa njima podele kapital, odgovornost i da zajedničkim radom i ulaganjem, uz pravičnu podelu, spasu proizvodnju. Drugim rečima, da pokušaju samoupravljanje. To su već uveliko uvele, bez kapitala ali ponegde sa državnim pomoćnim sredstvima, mnoge umetničke i kulturne asocijacije, udruženja i slično. Specifičnost kulture upravo je u tome što se tim ljudima mora pomoći da žive dok ne rade; to što ne rade razlog je što im se pomaže. Pozitivno označeni nerad je revolucionarna promena, osnova budućeg, promenjenog društva. Čovek ne zaslužuje radom pravo na život, već životom zaslužuje sve, čak i rad. Od samoupravljanja do opšteg ličnog dohotka je jedan, ali poduži korak. No kako se ne izgubiti u ekonomskom lavirintu korporacija i savremenog kapitala, koji izgleda suviše zapleten, prepametan i svemoćan? Pogled nadole, pa nam postaje jasno: nikakvo samoveličanje i apstrahovanje ne može da izmeni položaj magacionera u Amazonu, koji radi koliko može, ne obavlja nuždu i ne užina, davi se u prašini i ponekad otrovnim gasovima, i mora da smisli bar još jedan posao da bi preživeo. Pogled u domaće dvorište, pa ćemo videti još mnogo gore.

Samoupravljanje, odnosno kolektivno vođenje, zajedničko ulaganje i pravična raspodela u današnjem svetu izgleda kao rešenje za srednji sloj. Tu je bar jasno da nema smisla nikakva nelagodnost u ponavljanju termina socijalističke Jugoslavije: novo samoupravljanje raste u drugačijim uslovima, ali opravdava zamisao. Domaćim dinosaurusima, naviknutim da svako menjanje kože naplate, može zvučati blasfemično da je u osnovnoj ideji Edvard Kardelj imao pravo. Samoupravljanje i odustajanje od mitologije rada moraju se sresti u promeni sveta koja možda sledi, ako se ne odlučimo za samouništenje.

Čast i samoupravljanje povezuje, životno i smrtno, nevidljivo i nekontrolisano, jedna preteća opasnost – glad. Pred njom, oba termina i pojave izgledaju savršeno bedno i nevažno. U SAD je sada popisanih 50 miliona gladnih, nepopisanih još mnogo više. Oni „novi gladni“ većinom još imaju kola i kreću se od jednog do drugog centra za raspodelu hrane, za razliku od onih koji ne mogu ni to. Endemična glad u Africi i Aziji, bliska opasnost od gladi u Evropi, sva tri lica gladi stapaju se u jedno, kao mogućna opšta posledica epidemije. U toj perspektivi svako sredstvo ima smisla, čak i čast i samoupravljanje.

(Peščanik.net)

Preporučujemo za Vas