EVROPSKI UGAO

Balkanska igra prijestola bez krčmara

Jedina pozitivna strana “non-papera” bi moglo da bude buđenje iz zimskog sna ključnih lidera u državama EU i razvijanje svijesti da je držanje Z. Balkana, kao enklave unutar EU, kontraproduktivno za sve osim za Rusiju, Kinu, Tursku i petromonarhije iz Persijskog zaliva

4923 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Ezra Paund je bio veliki pesnik i mizeran političar, ali je bio u pravu kada je govorio da kada neko nije spreman da se bori za svoje ideje i stavi svoj život na kocku za te ideje, onda ili taj čovek ne vredi ništa ili su ideje bezvredne. Primenjujući tu Paundovu opasku na “non-paper” o dovršetku raspada Jugoslavije, mogli bismo da kažemo “ako neko nije spreman da stane imenom i prezimenom iza svojih ideja, onda ili on ne vredi ništa ili su ideje koještarija”.

“Non-paper” je neformalni diplomatski instrument koji je počeo da se koristi krajem prošlog veka unutar EU, tačnije od 1995. godine. Pogrešno ga je nazivati dokumentom jer on to nije. Prvobitna svrha “non-papera” je bila da se testiraju pozicije država članica Unije o senzibilnim pitanjima kako bi se pripremio teren za kompromis ili da bi se izbegla blamaža da neki predlog doživi fijaskom na javnoj sceni jer nije prihvaćen od drugih partnera.

Vremenom “non-paperi” su postali globalni alat i u dobroj meri su promenili svoju prvobitnu namenu jer ih koriste sve zemlje kada žele na neformalan način da stave do znanje kakve imaju stavove ili ideje o pojedinim pitanjima.

“Non-paperi” čiji autori nisu poznati nemaju nikakvu političku i diplomatsku težinu. Oni su kao novinarski tekstovi u kojima se poziva na neimenovane izvore a ispod teksta nema potpisa autora ili stoje inicijali koji ne znače ništa. Kao što u tekstu poptis novinara daje kredibilnost neimenovanim izvorima u članku, tako i “non-paper” dobija na snazi sa jasnim poreklom svog nastanka.

Jedan od klasičnih primera kada “non-paper” ima političku težinu je čuveni neformalni papir o pregovorima o statusu Kosova koji je Ruska federacija distribuisala u Briselu krajem 2006. Pošto se u zapadnim i balkanskim prestonicama širila priču kako će Moskva priznati nezavisnost Kosova i kako Rusi uvek dižu galamu a na kraju “legnu na rudu” i povinuju se mišljenju Vašingtona, iz Kremlja su želeli da upozore da je ploča okrenuta.

Sve što je tada Rusija poručila u 10 tačaka u “non-paperu” o svojim pozicijama oko pitanja Kosova stoji i danas, zakucano kao Luterove teze na katedrali u Vitenbergu. Vašington i London su potcenili taj “non-paper” Moskve i evo nas danas u 2021. godini sa Kosovom koje ne priznaje pola sveta, među kojima dve stalne članice Saveta bezbednosti sa pravom veta, pet članica EU i četiri članice NATO.

“Non-paper” koji je isplivao na površinu prošle nedelje je primer političkog i diplomatskog diletantizma i što je najporaznije za njegove autore, radi se o trapavoj kopiji ideja britanskog analitičara Timotija Lesa. Žargonski rečeno prešli smo sa džirlo politike na APP politiku: ako prođe, prođe. Drugim rečima, “non-paper” o dovršetku raspada Jugoslavije ima tako minorne i beznačajne sponzore u EU i NATO da niko ne želi da preuzme odgovornost za njegov nastanak, što govori i o značaju i uticaju autora kao i o rešenjima koje su predložili.

Svaki pokušaj pravljenja bilo kakvog ozbiljnijeg dogovora na Zapadnom Balkanu bez obezbeđivanja direktnog učešća Vašingtona i Berlina ili barem njihove prećutne podrške je pravljenje računa bez krčmara. Tu se još jasnije vidi veličina greške pisaca i promotera “non-papera”. Dok je u administraciji Donalda Trampa bilo moguće pronaći, ako ništa drugo, sagovornika koji bi saslušao predlog o crtanju novih granica, u Bajdenovom timu se to doživljava kao atak na američke interese i politiku koju su SAD vodile od devedesetih do danas.

Tajming je još pogubniji kada je u pitanju Nemačka: samo mediokriteti u spoljnoj politici mogu da budu toliko hrabri da u završnoj godini mandata ponude takav predlog Merkelovoj. To znači da ni posle 16 godina nisu ništa naučili o najdugovečnijoj kancelarki u istoriji i kakva je pozicija Berlina, bez obzira ko je bude nasledio u Kanzelarmt -u sledeće jeseni.

Nema sumnje da su SAD i najvažnije evropske države napravile veliku grešku kada su dozvolile Kosovu da jednostrano proglasi nezavisnost jer nisu imale strpljenja a ni viziju kako rešiti pitanje odnosa Beograda i Prištine. Međutim, upravo zbog te greške, Vašington i njegovi saveznici na Starom kontinentu ne smeju da naprave novu a to bi bilo još jedno menjanje granica.

Paprenu cenu avanturizma administracije Džordža Buša mlađeg na Kosovu već plaćaju Ukrajina, Gruzija, Hong Kong, Sirija. U slučaju da Vašington, London, Berlin, Pariz i Rim pogaze principe koje su sami postavili u novembru 2005. godine u vodećim principima Kontakt grupe za rešenje statusa Kosova - nema povratka na poziciju pre 1999. godine; nema podele; Kosovo ili bilo koji njegov deo ne može da bude deo neke druge države - praktično bi otvorili vrata menjaju granica u celom svetu sa svim posledicama koje dolaze. Kosovo više ne bi moglo da se tretira kao slučaj sui generis.

SAD, Nemačka, Velika Britanija i Francuska ne mogu da priznaju i odobre ujedinjenje Albanije i Kosova jer bi na taj način autorizovali Kinu, Rusiju, Tursku ili njihove marionetske države da se pozivaju na presedan u realizaciji hegemonskih planova i da koriste silu za njihovo ostvarenje. Jedan par rukavica je borba za zaštitu jedne manjine izložene diskriminaciji, sasvim drugi učestvovanje u kreaciji pannacionalističkog projekta.

Za Vašington nije problem Srbija a još manje Hrvatska. Lako je ohladiti aspiracije Srbije prema BiH ili Crnoj Gori i staviti na svoje mesto aspiranta vožda u Beogradu, a Zagreb je dovoljno podsetiti zašto su prošli nekažnjeno za etničko čišćenje Hrvatske 1995. godine. Franjo Tuđman je svesno žrtvovao ravnopravnost Hrvate u BiH da bi dobio etnički čistu Hrvatsku.

Problem su Rusija koja uđe i uzme šta joj treba u Ukrajini, Gruziji, Moldaviji, Turska koja umaršira u Siriju i Irak ili okupira trećinu Kipra (to smo već zaboravili), Kina koja zauzme Tibet (i to smo svi zaboravili) i prekrši sporazum o tranziciji Hong Konga spremajući invaziju na Tajvan. Ambicije velikih i apsiranata da budu veliki se neće zaustaviti. Naprotiv, oni čekaju na izgovor koji bi Zapad mogao da im servira na srebrnom poslužavniku a boljeg od promena granica na Balkanu nema.

Nisu državne međe samo sporne na Balkanu i na prostororu bivšeg SSSR-a. Separatizam nije samo naša južnoslovenska boljka već je rasprostranjen po celoj Evropi, nema zemlje na Starom kontinentu gde nema onih koji bi da se otcepe ili bi da se prošire: od Grenlanda do Kipra, od Laponije do Gibraltara, od Karpatske Rutenije do Flandrije. Na planeti ima i daleko zapaljvijih, “nuklarnih”, graničnih sporova: Kašmir između Indije i Pakistana, Tibet između Kine i Indije, 38. severna paralela koja deli dve Koreje, ostrva Senkaku u sendviču Tokija i Pekinga, Kurilska ostrva između Rusije i Japana.

Jedina pozitivna strana “non-papera” bi moglo da bude buđenje iz zimskog sna ključnih lidera u državama EU i razvijanje svesti da je držanje Zapadnog Balkana, kao enklave unutar EU, kontraproduktivno za sve osim za Rusiju, Kinu, Tursku i petromonarhije iz Persijskog zaliva. Državama Zapadnog Balkana treba jasna mapa puta za članstvo u EU, bez nje će ponovo početi da proizvode više istorije nego što mogu da svare.

Preporučujemo za Vas