NEKO DRUGI

Krkljanac, opet

U četvorouglu svjetske bezbjednosti - Sjedinjene Američke Države, Evropska unija, Kina i Rusija - danas prevladavaju svakojaka strateška rogušenja i režanja

3507 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Na glavnim putevima zavladao je opet neopevani krkljanac. Kao da su prestala da važe saobraćajna pravila.

Nepropisno se pretiče, ne poštuje se pravo prvenstva, a uobičajila se i vožnja u suprotnom pravcu od propisanog. Akteri haosa mahom preuzimaju ulogu organa reda na sebe, pa se uzajamno kažnjavaju i isključuju iz saobraćaja, koji potom postaje još neregularniji.

Ovakve scene nadmašuju predstave o najvećim lomovima poput revolucionarnih i kontrarevolucionarnih tumbanja ili tranzicija među mafijama. Sada su one, međutim, ilustracija košmara i u internacionalnim odnosima, naročito, a začudo, među najnadležnijima za očuvanje globalne stabilnosti, ako ne i za stimulisanje opšteg spokoja.

U četvorouglu svetske bezbednosti - SAD, Kina, EU i Rusija - danas prevladavaju svakojaka strateška rogušenja i režanja. Uz međusobne optužbe - od kršenja elementarnih ljudskih prava do mešanja u tuđe unutrašnje poslove. Na sve strane i raznim povodima prosto pljušte sankcije zbog ispoljene agresivnosti, prenebregavanja normi međunarodnog prava, špijuniranja, uz obavezne uzvratne mere. Međusobno proterivanje diplomata uzelo je maha kao da je reč o nasrtljivim ilegalnim imigrantima ili rasprskivačima koronavirusa.

U najkraćem, nizanje ide ovako - Zapad uvodi sankcije Rusiji i Kini zbog kršenja ljudskih prava, a odande mu se uzvraća da se spolja upliće u tuđa ustrojstva, na šta se Zapad nadovezuje optužbama da se baš ta dva istočnjaka ističu mešanjem u suverene procese kakvi su njegovi demokratski izbori koje prozvani dvojac ili ne praktikuje (Kina) ili samo fingira (Rusija). Peking i Moskva ističu pritom da se svet bitno promenio, čak možda više nego padom Berlinskog zida, tako da “sada moć Zapada opada, a Istoka raste”.

Reklo bi se da su u pravu. Uz dopunu - Zapad je i dalje nadmoćniji u svakom pogledu, pa i vojnom, ako takvo nepoželjno odmeravanje bude prozvano.

Dobro obavešteni Farid Zakarija nedavno je na CNN precizirao, uz ostalo, da izdaci za naoružanje Amerike nadmašuju zbir sledećih deset sila u tom pogledu (među kojima je šest njenih saveznika) i da su tri puta veći od kineskih. Kao i da je vašingtonski budžet za obaveštajne poslove veći od ukupnih odbrambenih ulaganja Rusije.

Pomenuti analitičar ujedno obrazlaže da nije sve u novcu. Američki troškovi u dvadeset godina dugom ratu u Avganistanu su, pretpostavlja, bili 10.000 puta veći nego protivnički talibanski, pa će ona ipak uskoro povući vojsku iz te zemlje gde bi vlast mogla opet da padne u ruke pomenutih radikalnih islamista.

Avganistanski slučaj je indikativan po mnogo čemu, pa i po istoriji u poslednje četiri decenije. Vlast uspostavljena posle ruske invazije 1978. smenjena je gerilom koju su podržavale SAD. Iz te podrške iznikla je Al Kaida. A atentati njenih osamostaljenih pripadnika na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. dali su obeležje ovom veku, pošto je tada Amerika počela “globalni rat protiv terorizma”, koji još istrajava, a u kojem je na početku uživala potporu iz prethodno tamo poražene Moskve. Ovih dana posle najave Džoa Bajdena o povlačenju Rusija je ponovo iskazala zainteresovanost za “sređivanje prilika” u toj “grobnici imperija” (prethodno britanske).

Nije to baš preveliki izuzetak. Na tim prostorima je politika i ranije imitirala kruženje materije u prirodi. Pre više od četrdeset godina je posredstvom vašingtonske diplomatije (Nikson-Kisindžer) Kina usmerena protiv SSSR i počela, oslanjajući se na Zapad, modernizaciju kojom sada u sadejstvu s Rusijom nastoji da obori dominaciju SAD, pa i Zapada u celini, u svetskim poslovima.

Vratolomniji saltomortale se ne pamti. Kina se projektuje kao dobitnik globalizacije u kojoj je, prvo imitirajući Ameriku, doprinela razbijanju SSSR, a onda uz pomoć ostatka SSSR osporila “hegemoniju” Amerike i njen savez sa Evropom kao najefikasniji model za oblikovanje sveta. Iako je baš zahvaljujući njemu uz dogradnju komunističke diktature na diktate kapitalizma izrasla u prvorazrednu silu. Ali i koja istovremeno ispostavlja prvi ozbiljan izazov dugo potvrđivanom pravilu da su demokratija i slobodno tržište preduslovi za nacionalni i internacionalni prosperitet.

Kineski izuzetak od pravila je za pohvalu, ali samo toliko. Nikako i da postane pravilo od kojeg bi demokratije s razvijenim državama blagostanja postale izuzetak. A ovde baš kao da se teži kineskom modelu, koji se možda bliži kraju, pošto se uzdiže i dvostruko duže nego što se američki unitarizam protezao. Iako je izgledao kao dugotrajan, zapravo je uverljiv pečat dao samo poslednjoj deceniji prošlog veka.

Vreme je ubrzane istorije. Ona ne trpi dugu prevlast ni dugo poistovećivanje s njom.

Kada ni svemoćna Amerika nije uspela da odagna oštru globalnu konkurenciju, neće to moći ni Kina. S tom razlikom što Amerika ne bi uspevala bez opozicije, dok Kina tek treba da se stvarno suoči sa opozicijom. U kojoj ćemo valjda biti i mi ovdašnji, ništa manje od nje skloni preletanju.

(novimagazin.rs)

Preporučujemo za Vas