NEKO DRUGI

Rizici rasta cijena

Rizik od ubrzane inflacije relativno je mali; eventualni rast naknada za rad mogao bi da dovede do rastućih inflatornih očekivanja; najveći rizik eventualne restriktivne monetarne politike pao bi na zemlje koje strani novac koriste kao realni novac

2592 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Koliki je rizik od ubrzanog rasta cijena? Šta bi moglo da dovede do inflacije? I koje bi zemlje bile u težem položaju?

Razlog zbog čega brži rast cena prati oživljavanje proizvodnje u Americi i u nekim evropskim zemljama nije posledica labave monetarne politike u vreme epidemije. Neretko ekonomski komentatori ukazuju na značajno povećanu količinu novca u opticaju kao osnov za predviđanje da će nastupiti vreme rasta cena. Zapravo, to samo po sebi nema mnogo smisla jer je ekspanzivna monetarna politika, naravno, vođena za sve vreme epidemije. Tako da je potrebno uzeti u obzir ubrzani opticaj novca kako bi se ubrzana inflacija videla kao monetarna pojava.

Uzmimo, međutim, da je u vreme epidemije smanjena potrošnja i povećana štednja jer su vlasti monetarnim i fiskalnim merama težile da očuvaju finansijsko zdravlje privrede i ljudi, da se tako izrazim. Ali da je proizvodnja bar donekle očuvana, mada uglavnom za zalihe. U tom slučaju bi povećana potrošnja po prestanku epidemije bila snabdevena iz tih zaliha, pa cene ne bi morale da se menjaju ni naviše ni naniže.

Naravno, u epidemiji je proizvodnja značajno smanjena, pa se po okončanju epidemije ponuda sporije oporavlja od tražnje. Jer novac je ušteđen i može se odmah trošiti, a potrebno je vreme da se roba proizvede. Ovo se ne odnosi na usluge, koje bi u nekom prelaznom periodu verovatno bile nuđene po nižim, a ne po višim cenama. Pod pretpostavkom da ljudi neće hteti da nadoknade kafu ili pivo koje nisu popili u epidemijsko vreme, cene te robe i kafanskih i restoranskih usluga ne bi trebalo da rastu. Dok drukčije stoje stvari sa, recimo, trajnim potrošnim dobrima ili nekim poluproizvodima.

No, kako proizvodne mogućnosti privreda nisu narušene, eventualno ubrzanje inflacije trebalo bi da je privremeno. Dok ponuda ne uspe da sustigne tražnju.

Tu su dva problema. Jedan je da bi moglo da dođe do pritiska na tržištu rada da se povećaju naknade za rad. Jer iako je povećan broj nezaposlenih, očekivani rast cena bi mogao da bude osnov za zahteve za povećanjem naknada za rad, a tržišni pritisak da se što je moguće pre poveća proizvodnja mogao bi da podstakne poslodavce da ponude više nadnice. To bi moglo da vodi produženom rastu cena, posebno ako bi došlo i do promena u kursevima kako se trgovina bude obnavljala. No, kako je reč o kretanju ka punoj zaposlenosti, to ne bi trebalo da dovede do trajnijeg ubrzanja inflacije. Tako da taj rizik nije veliki.

Drukčije je s monetarnom politikom. Koliko se može dokučiti, najvažnije centralne banke nisu sklone da reaguju brzo, tj. da teže da što je moguće pre stabilizuju cene. Za to postoji dobar razlog. Još od finansijske krize 2008-2009. monetarna politika je bila takoreći u vanrednom stanju jer su kamatne stope bile blizu nule, dok su neposredne monetarne intervencije sredstvo koje centralne banke ne vole. Ako bi se inflacija ubrzala, mogla bi da se normalizuje monetarna politika. Pod tim se podrazumeva kamatna stopa koja je nešto veća od ciljane stope inflacije od otprilike 2%. Američka centralna banka je već usvojila novi pristup monetarnoj politici koji podrazumeva eventualno nešto duži period brže inflacije kako bi se došlo do toga da, uprošćeno rečeno, monetarna politika određuje nivo cena, a ne da nivo cena određuje monetarnu politiku.

Rizik je, naravno, da bi moglo da dođe do inflatornih šokova ili do povećanih inflatornih očekivanja, u kom bi slučaju bilo potrebno značajno povećati kamatne stope. To je rizik na koji ukazuju oni koji su prošli kroz inflatorne sedamdesete godine prošlog veka. Na čijem kraju je bila recesija koju je izazvala američka centralna banka kako bi slomila inflatorna očekivanja. Ovaj rizik je po mom mišljenju mali, ali mnogi koji se u to razumeju procenjuju da nije beznačajan.

No, čak i da do toga ne dođe, eventualna i poželjna normalizacija monetarne politike - gde bi, recimo, kamatna stopa na kratkoročne dolarske državne obveznice bila negde oko četiri odsto - imala bi značajne posledice po privrede čiji je realan novac dolar ili evro jer u njima drže rezerve. To bi značajno otežalo njihovo finansijsko stanje. Ne bi trebalo očekivati ništa slično krizi s početka 80-ih godina prošlog veka, ali bi to bio kraj vremena jeftinog novca.

Sve u svemu, rizik od ubrzane inflacije relativno je mali; eventualni rast naknada za rad mogao bi da dovede do rastućih inflatornih očekivanja; najveći rizik eventualne restriktivne monetarne politike pao bi na zemlje koje strani novac koriste kao realni novac.

(novimgazin.rs)

Preporučujemo za Vas