PANDEMIJA

Veliki umor

Neprimjetno prolazimo kroz društveni preobražaj bez presedana. Kapitalistički sistem se neprekidno mijenja od početka pandemije i veliki slom koji svi sa zebnjom iščekujemo već je u toku

3423 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Reuters
Foto: Reuters

Opšti zamor koji je pandemija izazvala proširio se i na teoriju: i meni je početkom ove godine dosadilo da o tome pišem - jedna te ista situacija već se otegla u beskraj i svima nam je dojadilo da po ko zna koji put konstatujemo jedno te isto. Na delu je dakako svojevrsni paradoks: iako je sam čin povinovanja repetitivnim i ustaljenim običajima i uzansama taj koji život čini ubitačnim, ovih nas dana upravo njihovo odsustvo zamara. Premoreni smo od življenja u permanentnom vanrednom stanju, stalno iščekujući nove direktive države, nesposobni da pronađemo i trunku predaha u ovakvoj svakodnevici.

Septembra 2020. nemački sociolog Rainer Paris objavio je kratak esej pod naslovom „Destrukcija svakodnevice“ (Die Zerstörung des Alltags, Die Welt), u kom sa žaljenjem konstatuje (i u tome nije jedini) tekući raspad svakodnevice. Po njemu je pandemija ugrozila običaje i norme koje garantuju socijalnu koheziju svakog društva. To me podseća na jedan od bezbroj viceva o Semjuelu Goldvinu: nakon što su ga obavestili o pritužbama kritičara na preveliki broj bajatih klišea u filmovima koje je producirao, Sem Goldvin je svojim scenaristima uputio dopis sledeće sadržine „Ono što nam je potrebno je više novih klišea!“ I bio je u pravu, a to je upravo onaj krajnje delikatan zadatak koji je danas pred nama: stvoriti neke „nove klišee“ sasvim obične svakodnevice. Naravno, način na koji se taj umor manifestuje razlikuje se u zavisnosti od kulture. Filozof Byung-Chul Han s punim pravom naglašava da je zamor izazvan pandemijom daleko osetniji u zapadnim razvijenim društvima budući da su u njima - mnogo više nego drugde - subjekti više izloženi pritisku imperativa postignuća:

„Imperativ postignuća kom smo se podvrgnuli… prati nas i u slobodno vreme, tišti nas čak i u snu, neretko ostavljajući za sobom neprospavane noći. Nemoguće je oporaviti se od imperativa postignuća. Upravo je taj unutrašnji pritisak koji sami sebi namećemo ono što nas iscrpljuje… Širenje egoizma, društvene atomizacije i narcizma jesu globalna pojava. Društvene mreže nas sve pretvaraju u producente, u preduzetnike čiji se „biznis“ sastoji u tome da sami sebe predstavimo na što bolji način. Tako globalizovana kultura ega nagriza društvo i erodira sve dimenzije društvenog života. Sami sebe produciramo i sami sebe neprestano režiramo. Ta neprekidna produkcija i režija samih sebe nas zamara i deprimira… Fundamentalni umor u konačnici je svojevrsni umor ega. Rad od kuće samo ga pojačava, čineći da se sve više upetljavamo u respektivna sopstva. Oni drugi, koji bi mogli da nas odele od našeg ega, vode se kao odsutni… Odsustvo rituala još jedan je faktor umora koji indukuje rad od kuće. U ime fleksibilnosti gubimo fiksne vremenske strukture i arhitekture koje stabilizuju ali i okrepljuju svakodnevicu.“ (The Tiredness Virus, The Nation)

Budući da naše permanentno samo-eksponiranje - kao zahtev poznog kapitalizma - upravo i uzrokuje depresivni umor, lako smo pomislili da bi karantin značio izvesno olakšanje, da bi nam društvena izolovanost omogućila da nekako pobegnemo od pritiska obaveze postizanja rezultata. Nažalost, efekat karantina je gotovo u potpunosti suprotan: naši profesionalni i društveni odnosi u velikoj meri preneti su na Zoom i druge društvene mreže, gde se još revnosnije upuštamo u igrariju samo-eksponiranja, posvećujući još veću pažnju utisku koji ćemo ostaviti - dočim prostor rezervisan za socijalizaciju, onaj koji nam omogućava da predahnemo i pobegnemo od obaveznog egzibicionizma ostaje skrajnut. Na krajnje paradoksalan način, logika kontinuiranog mizanscena sebe samih čak se i pojačala kroz karantin i rad od kuće: trudeći se da zablistamo na Zoomu, sve smo iscrpljeniji, sami, u svom domu…

Jasno se, dakle, može videti da je i najobičniji osećaj umora u konačnici izazvan ideologijom, igrom samo-eksponiranja koja danas čini sastavni deo ideologije koja nas svakodnevno prati. Slovenački filozof Mladen Dolar slikovito mi je opisao našu krajnje delikatnu situaciju pojmom koji je preuzeo od Waltera Benjamina - Dialektik im Stillstand - dijalektikom u zastoju, koja je u ovom slučaju svojevrsna dijalektika u neizvesnosti, u anksioznom iščekivanju da se situacija najzad promeni, da nešto novo konačno iskrsne. Međutim, osećaj zastoja, umrtvljenost i rastuća bezosećajnost koji sve veći broj ljudi teraju da ignorišu informacije, dotle da prestaju da brinu za svoju budućnost, veoma su varljivi: oni nas zapravo sprečavaju da uvidimo da prolazimo kroz društveni preobražaj bez presedana. Od kako je zdravstvena kriza nastupila, svetski kapitalistički poredak umnogome se promenio - veliki slom koji svi sa zebnjom iščekujemo zapravo je već u toku.

Uobičajena reakcija na tekući slom, dominantni način promišljanja trenutne situacije, kombinuje krajnje očekivane motive: pandemija je ne samo oslobodila društvene i ekonomske tenzije prisutne u našim društvima, već nas je podsetila da smo tek sastavni deo prirode, a ne njen centar, te da bi nužno trebalo da promenimo način života - da zauzdamo naš individualizam, razvijemo nove vidove solidarnosti i prihvatimo skromno mesto koje zauzimamo na ovoj planeti. Ili, kako bi to rekla Judith Butler: „Svet pogodan za život ljudi zavisi od zdravlja planete u čijem središtu nisu ljudi. Borimo se protiv otrova iz okruženja ne samo da bi ljudi mogli živeti i disati bez bojazni da će se otrovati, već i zato što i voda i vazduh moraju imati svoj sopstveni život, koji ne zavisi od naših života. U ova vremena opšte međupovezanosti, onoliko koliko razgrađujemo rigidne oblike individualnosti, toliko bi trebalo da zamislimo neku skromniju ulogu koju bi ljudi ubuduće morali igrati na ovoj planeti od čije regeneracije i sami zavisimo - a koja, opet, zavisi od naše uloge, koja mora biti skromnija“. (Creating an Inhabitable World for Humans Means Dismantling Rigid Forms of Individuality, Time)

Barem dve stvari mi se čine problematičnim u ovim redovima. Prvo, zašto ciljati „rigidne oblike individualnosti“? Nije li danas problem upravo suprotno? Nije li problem upravo u predominaciji hiper-fleksibilnih oblika individualnosti, koji omogućavaju neposredno prilagođavanje uvek novim situacijama, u vremenu u kom se živi pod stalnim pritiskom imperativa lične reinvencije, u kom se svaki stabilan oblik smatra „opresivnim“? Osim toga, ne leži li objašnjenje same činjenice da pandemiju doživljavamo tako traumatično upravo u tome što nas ona lišava stabilnih svakodnevnih rituala na koje je bilo moguće osloniti se s punim poverenjem? Nije li Butler u ovom slučaju tek odabrala uobičajenu putanju, držeći se svoje ideje subjekta koji radi na razgradnji svakog krutog i opresivnog identiteta kroz svojevrsnu igru permanentne rekonstrukcije?

Drugo, nije li odviše jednostavno ustvrditi da „voda i vazduh moraju imati svoj sopstveni život koji ne zavisi od naših života“, ustvrditi da moramo prihvatiti skromniju ulogu na ovoj planeti? Ne zahtevaju li, naprotiv, globalno zagrevanje i druge ekološke pretnje koje nam vise nad glavom, upravo kolektivnu i masovnu intervenciju usmerenu na naše okruženje - intervenciju koja se, samim svojim obimom neminovno mora odraziti i na krhku ravnotežu postojećih oblika života? Kada kažemo da se globalno zagrevanje apsolutno mora održati ispod dodatnih 2°C, govorimo (trudeći se da tako i delamo) kao kakvi generalni direktori života na zemlji, a ne kao predstavnici vrste koja stremi nekakvoj skromnosti. Očigledno da regeneracija planete ne zavisi od „uloge koja mora značiti skromnost i posvećenost“. Naprotiv, ona zavisi od inicijativa koje moraju biti doslovno nesagledivih razmera. U tome i leži istina koja se krije ispod diskursa o našoj kratkovečnosti i smrtnosti. Ono s čim se ovde suočavamo jeste ekstremni oblik rascepa koji je već na delu u modernoj nauci i subjektivnosti: morao bi da postoji dijalektički odnos između moderne nauke i subjektivnosti koje obe streme ovladavanju prirodom i koje su striktno ko-zavisne, i vizije čovečanstva kao tek sasvim obične vrste među brojnim drugim vrstama. To što moramo da se pobrinemo i za život vode i vazduha, jeste upravo zato što smo, kako kaže Marx, „univerzalna bića“, takoreći sposobna da „iskorače“ izvan sebe samih, da tačno procene sopstvenu snagu i uzdaju se u nju, te konačno u stanju da sebe spoznaju tek kao minoran element jedne sveobuhvatne prirodne celosti. U predmoderno doba, čovečanstvo je sebe smatralo vrhuncem kreacije, njenom krunom, a ta je vizija paradoksalno podrazumevala jedan dakako skromniji položaj.

Upravo je to paradoks u kom bismo morali istrajati u ova sumanuta vremena: prihvatiti da smo tek jedna od bezbroj vrsta na planeti, a istovremeno promišljati i delati kao univerzalna bića. Beg u udobnu skromnost naše kratkovečnosti i smrtnosti nije opcija već put koji vodi pravo u propast.

(L’Obs; Peščanik.net; prevod: I. Šepić)

Preporučujemo za Vas