EVROPSKI UGAO

Velika igra 2.0 u Avganistanu

U toku je novo izdanje Velike igre u kojoj su Amerikanci i Kinezi zamijenili Veliku Britaniju i Rusiju iz 19. vijeka

43023 pregleda 426 reakcija 15 komentar(a)
Foto: AP
Foto: AP

Avganistan nije pao za deset dana. Avganistan je predat pre godinu i po dana kada je administracija tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa postigla sporazum sa talibanima u Dohi, bez predstavnika zvaničnih vlasti u Kabulu. Dogovor između Vašingtona i talibana je bio veoma jednostavan: Amerikanci se povlače kada odrede povoljan datum, talibani garantuju da neće napadati američke i NATO trupe i da neće sarađivati ili davati utočište Al Kaidi ili drugim terorističkim organizacijama.

Predsednik Džo Bajden je napravio seriju loših procena i nije dobro koordinisao redosled poteza. U Vašingtonu jedni okrivljuju bezbednosne službe, drugi predsednika i njegove saradnike. U stvarnom životu nema uvek Keri Metison i Sola Berensona iz “Homlenda”. Tragedija koja se konzumira ovih dana je počela 2. jula kada je pod okriljem noći napuštena najveća i najznačajnija avio-baza u Bagramu. Za samo 12 sati Amerikanci su ispraznili bazu koja je ugošćavala 70 hiljada ljudi i gde je sletalo i poletalo nekoliko stotina aviona nedeljno.

Vlasti u Kabulu nisu imale pojma šta se dešava. Avganistanski vojnici su ukapirali da je baza napuštena posle dva sata od poletanja poslednjeg “Herkulesa”. Reči generala avganistanske vojske Mira Asadulaha Koštanija oslikavaju moral više nego bila šta drugo: “Mi smo prihvatili ideju da Amerikanci napuste Avganistan, ali ne i Bagram. Ko kontroliše Bagram, kontroliše ceo Avganistan”. Nije koincidencija, već direktna posledica napuštanja baze u Bagramu ofanziva i osvajanje zemlje od strane talibana. Bagram je trebalo da bude poslednji a ne prvi potez u operaciji odlaska iz Avganistana.

U prethodnih par dana smo prisustvovali planetarnom izlivu licemerja. Dvadeset godina je čitav svet imao priliku da pomogne da ne dođe do pada Kabula. Dve decenije su Amerikanci u najvećoj meri i NATO saveznici plaćali cenu u novcu i ljudskim životima, dok su drugi regionalni i planetarni igrači, čitaj Pakistan, Iran, Turska, Kina i Rusija, vodili dvostruku igru i koristili zauzetost Amerike, za realizaciju svojih ciljeva i za podmetanje klipova u točkove.

Poređenja sa Vijetnamom, odnosno Sajgonom, sviđaju se komentatorima na obe obale Atlantika, ali su ona jednako pogrešna koliko su atraktivna i medijski izrabljiva. U Vijetnamu je u proseku bilo angažovano pola miliona američkih vojnika na dnevnoj bazi, poginulo je više od 50 hilijada Amerikanaca. U Avganistanu nikada nije bilo više od 100 hiljada američkih vojnika u jednom momentu, broj žrtava je drastično manji - 2.300. Vijetnamski rat je zapalio javna mnjenja u gotovo svakom delu planete uključujući i Ameriku. Rat u Avaganistanu nije nikoga interesovao svih ovih 20 godina.

Istina, u Avganistanu je, pogotovo u poslednjih deset godina, na terenu bilo više tzv. kontraktorsa (pripadnika privatnih vojnih kompanija) nego američkih vojnika. Primera radi, u prethodnom periodu je bilo 4.000 marinaca i 11.000 “kontraktorsa”. Takođe, oni koji porede Sajgon i Kabul prenebregavaju činjenicu da je vojska Južnog Vijetnama odolevala dve godine pred naletima komunističke armate naoružane i logitstički podržane od Crvene armije, a avganistanska vojska koja je koštala 90 miliijardi dolara se “istopila” kao sneg u proleće.

Postoje tri dimenzije povratka talibana na vlast u srednjeazijskoj zemlji: nacionalna, regionalna i planetarna. Za razliku od prvog dolaska na vlast talibana pre 25 godina, “kuranski učenici” sada imaju pod kontrolom gotovo čitavu zemlju i nisu isključivo monoetničkog karaktera (Paštuni) kao što su bili u poslednjoj deceniji 20 veka. Ne treba smetnuti s uma da je Avganistan mulietnička zemlja u kojoj nijedna entička grupa nema apsolutnu većinu. Paštuni su najbrojniji, slede Tadžiki, Hazari, Uzbeki i druge manjine. Klanovska podela je veoma jaka i idealna podloga za izazivanje građanskog rata.

Na horizontu, za sada, nema vojne snage koja bi se suprotstavila talibanima. Međutim, nije isključeno da se rodi neka nova “Severna alijansa” Ahmeda Šaha Masuda. U pojedinim krugovima se polažu velike nade u sina harizmatičnog vođe mudžahedina, koga je Al Kaida likvidirala dva dana pre 11. septembra 2001. Osama Bin Laden je naredio ubistvo Lava od Panšira kako bi se zahvalio vođi talibana mula Omaru na pruženom gostoprimstvu i podršci.

Istorijski gledano, Iran je uvek bio blizak Hazarama i Tadžikima, prvima jer su šiiti a drugima jer pripadaju persijskoj grupi naroda. Pakistan stoji iza Paštuna, dok su Rusi iza Uzbeka. Veoma bitnu regionalu ulogu igraju i Turska i Katar koje deluju često sinhronizovano i pored različitih pobuda. Doha nastavlja da finansira najrigidnije varijante islama i terorističke organizacije rigidnog islama, uključujući i talibane, dok Turci pokušavaju da regulišu migracione talase: zid podignut na iranskoj granici nije dovoljna zaštita.

Izbeglice iz Avganistana mogu da destabilizuju Iran u kome je već dva miliona izbeglica kao i Pakistan koji je prihvatio preko tri miliona prognanih. Nekadašnje republike SSSR-a, Tadžikistan, Uzbekistan i Kirgizstan pribojavaju se prozelitizma rigidnog islama iz Avganistana. Zajednička vojna vežba Rusije sa Uzbekistanom i Tadžikistanom je neka vrsta poruke novim vlastima u Kabulu da se drže granica svoje zemlje.

Svi regionalni faktori su igrali dvostruku igru i već godinama održavaju kontakte sa talibanima i pokušavaju da utiču na njih. Iran je pre 25 godina bio na ratnoj nozi sa talibanima zbog masovnih zločina nad Hazarama, međutim u poslednje vreme su uspostavili vrlo plodotvornu saradnju, toliko da se veruje da je politički zaokret “kuranskih učenika” rezultat iranskog uticaja.

Iran je primoran da bude u dobrim odnosima sa vlastima u Kabulu jer reke koje dolaze iz Avganistana u Iran donose tzv. “plavo zlato” odnosno od njih zavisi život i poljoprivreda centralnog i južnog dela Islamske republike. Pakistan iz strateških razloga teži da drži pod kontrolom vlasti u Avganistanu jer je za njih noćna mora svako eventualno približavanje zapadnog suseda sa Indijom. Za Islamabad Nju Delhi je arhineprijatelj i zato moraju da imaju sigurnu zaleđinu na zapadu. Pakistanska obaveštajna služba nije samo stvorila talibane već je nastavila da ih drži manje-više pod kontrolom.

Samjuel Hantington je izgleda bio u pravu kada je pre dvadeset godina formulisao teoriju po kojoj će superiornost zapada biti uništena savezništvom Kine i političkog islama. Ćutanje talibana, ali i Pakistana o diskriminaciji Ujgura u Sinđanu je veoma indikativno. Ono eksplicitno pokazuje da su relacije u trouglu Peking-Islamabad-Kandahar u poodmakloj fazi. Taj razvoj događaja otvara vrata i za veoma malignu kinesko-islamsku alijansu - u prvom redu za Evropu a zatim u sledećem krugu i za Ameriku.

Peking će biti među prvima koji će priznati novu talibansku vlast u Kabulu. Ta odluka Džongnanhaja već ima uticaj na druge protagoniste u regionu, od Rusije preko Irana do Pakistana, koji su ostavili otvorena vrata da priznaju nove gospodare Kabula.

Pre dve nedelje u Pekingu je, uz najviše počasti, primljena delegacija talibana koju je predvodio mula Abdul Gani Baradar. Reč je o drugom čoveku u vrhu talibanske piramide, licu za međunarodne odnose. Baradar je bio zet mula Omara, sa njim je osnovao prvu talibansku školu u Kandaharu i bio je kreator politike talibana, kako tokom 1990-ih tako i u prethodnim godinama kada je postignut sporazum sa Amerikancima u Dohi.

Narodna Republika već uveliko radi na trilateralnoj saradnji sa Avganistanom i Pakistanom jer želi da popuni prazan prostor koji ostaje iza Amerikanaca i da uključi Kabul u kinesko-pakistanski koridor saradnje čiji je dragulj luka Gvadar. Strateška tačka za kineski pohod na zapad preko toplih mora budući da joj omogućava da zaobiđe Južno kinesko more i Malajski moreuz koji su pod kontrolom američke flote.

Za Peking Avganistan nema samo strateški važan položaj, već je i potencijalni izvor dragocenih primarnih materija poput bakra, litijuma, nafte i gasa. Takođe, ulazak talibana u kinesku sferu uticaja, omogućio bi režimu Sija Đinpinga da nastavi sa politikom diskriminacije Ujgura, bez bojazni od radikalizacija muslimana u pokrajini Sinđan koja se graniči sa Avganistanom.

Rusija u Avganistanu igra iz pozadine, delujući preventivno i štiteći svoje interese u nekadašnjim centralnoazijskim republikama SSSR-a. Putinov režim već, angažovan do guše u Siriji, Libiji, Ukrajini, na Kavkazu, oko Belorusije, nema ni resursa a ni strateškog interesa da se ozbiljnije angažuje u Avganistanu.

Amerika je posle 20 godina u avganistanskom lavirintu shvatila da je najbolji način da završi rat tako što će da ga izgubi. Izranjanje Indije kao novog čvrstog saveznika u Aziji redukovalo je drastično strateški značaj Avganistana. Podsetimo, Indija je dugo bila viđena sa podozrenjem u Vašingtonu, što zbog politike nesvrstanih, što zbog svoje prirodne inklinacije da bude bliska Moskvi. Kada su Amerikanci pokrenuli tzv. Quad (Quadrilateral Security Dialogue) 2004. godine sa Japanom, Australijom i Indijom, s idejom zaustavaljanja kineske ekspanzije nisu ni slutili da će se u međuvremenu na potkontinentu tako snažno raširiti antikineski sentiment.

Avganistan nije više američki problem, ali jeste evropski, ruski, kineski, iranski i pakistanski. Rusija, Kina, Iran i Pakistan nisu ništa uradili da pomognu Amerikancima da podignu Avganistan na noge. Evropska unije se, po običaju, bavi samo posledicama. Berlin, London, Pariz i Rim više brinu Avganistanci koji bi mogli da im se pojave na granicama nego talibani u Avganistanu.

I poslednja kriza je pokazala da je EU beznačajna na bezbednosnom i vojnom planu bez Amerike, a da njeni lideri, iza zatvorenih vrata, koriste iste reči koj je upotrebio Vinston Čerčil u razgovoru sa Ficrojom Meklejnom pošto je shvatio da je Josip Broz posle sastanka u Napulju sa saveznicima otputovao kod svog mentora Staljina u Moskvu: “Meklejn, šta vas briga, nećete vi živeti u Jugoslaviji”.

Povlačenje iz Avganistana jeste udar na ponos i sujetu Vašingtona, ali je strateški odličan potez koji bi mogao da se višestruko isplati na srednji i dug rok. Odlaskom iz Kabula, Vašington je postavio zamku nadajući se da će i Kinezi, posle Britanaca, Rusa i njih samih, upasti u “grobnicu imperija”.

I da na kraju, vrlo važna stvar: ne postoje dobri talibani, kada bi bili dobri ne bi bili talibani, i to je karta na koju sada igraju Amerikanci, kao što su pre 40 godina zaigrali na mudžahedine.

Preporučujemo za Vas