Srpska pravoslavna crkva nije vesela anglikanska muzička trupa iz Južne Dakote, nego vrlo aktivna nacionalna organizacija koja zadnje tri decenije što u ratu što u miru direktno ruži političku scenu Balkana svojim žilavim šovinizmom.
Stoga, budimo realni, kad neki prota u okolini Valjeva pusti goluba nakon tanjira gustog makedonskog prebranca, i to je politički čin, a kamoli ustoličenje mitropolita Crne Gore na Cetinju.
Kad patrijarh srpski i stari roker Porfirije kaže da se „neke družine“ bune njegovom dolasku, on radi ono što mu je u opisu posla – igra se politike. Nisu to nikakve družine, nego odavno zakuvana čorbuljina u kojoj se ova zemlja svako malo zagrcne, pa je stidni gost mogao malo manje da se pravi ćurka i prizna da je samim svojim dolaskom na Cetinje već poslao političku poruku, i zagazio u nezgodan prostor sklon pucanju i svakom kastigu.
Sve mi se čini da je Porfirije to dobro znao, kao što je znao da Cetinje nije Mataruška Banja, niti divna Koviljača, već nezgodan istorijski, politički i mentalitetski unikum, kome bi trebalo prići oprezno. Kad kažem oprezno, mislim, prije svega kroz uvažavanje onog čistog u građanskim protestima koji su se već pomaljali pod Lovćenom. A valjda nešto čisto ima i u tim protestima, koje su, istina je, svojim prisustvom naružili politički akrepi bivše vlasti.
Ali eto, tek što je bijela kamilavka odletjela iz Crne Gore, novi mitropolit Joanikije odlučio je da skroz vjerski i apolitično, raskrinka predsjednika svoje države i kaže: „da je lično iza svih tih opstrukcija i nereda stajao Milo Ðukanović“.
Čitam i ja novine, i naslutim ponešto, ali nisam mitropolit, pa mogu i da lanem kako mi drago. Ali ovo je, braćo i sestre, već direktno političko miješanje jednog sveštenog čovjeka koji bi po pravilu dok ja ovo pišem trebalo da se moli bogu za tog zlosrećnog Mila, a ne da proziva ko je izazivao nerede. Joanikije to prosto ne može znati, jer je bio sklupčan u helikopteru, a ako zna, onda treba da objasni i dovede iskaz bliže pravnoj istini koja bi bila validna, konzistenta i pristajala njegovom činu i godinama.
Ali jok, ne zaustavlja se ovaj lokalni poglavar, nego kaže:
„Gospodin premijer i ministri u Vladi Crne Gore, posebno ministarka odbrane bili su, nemam riječi... Oni su, uz neku opstrukciju od strane Uprave policije našli rešenje da se ovo sve mirno završi."
O kakvoj opstrukciji priča ovaj isposnik i zastupnik naroda pred Isusom Hristom? Šta zna gospodin Joanikije što mi ne znamo, i zašto navješta, baja i dosoljava muku koju možda nije sam zakuvao, ali je u njoj sijedom bradom učestovao. Kakve crne opstrukcije u policiji, kakva je ovo mehana od države kad svjatajši starac na vodi i hlebu otkriva složene bezbjednosne tajne?
Postoje dvije verzije: ili Joanikiju treba kurs medijske pismenosti, jer ne zna što priča i koliko svojim javnim aluzijama doprinosi opštem ludilu; ili je prosto riješio da se malo igra politike, da pošalje poruku i vjernoj pastvi da signal ko je od političara bogu miliji.
Amfilohije Radović bio je persona, doktor nauka, barbarogenije i pjesnik, divno ga je bilo slušati kada kune; njegova anatema bila je nalik najslađoj sorti grožđa koja raste na ovom kršu, pa mu se moralo oprostiti i što je pod stare dane sasvim sišao u politiku i srušio vlast.
Joanikije za sad više liči na političkog hobistu s manjkom dara, ali viškom obaveza, prema kome to bog valjda zna. Kao što građanin, koje god vjere bio, može da nagađa ko su bili oni kršni momci u manastiru, i kod koga su dužili municiju.
Bonus video:
