U pravu je Vuk Jeremić kad kaže da je Aleksandar Vučić raskinuo političko savezništvo sa Milom Đukanovićem.
Uradio je to postepeno, ali ne sam i na svoju ruku, i ne mešajući privatna osećanja u taj raskid.
Zrela i poslednja faza Đukanovićeve vladavine podseća na isto razdoblje kod Slobodana Miloševića, što je i logično. Njih dvojica su vodili isti komunistički vladajući kartel tokom prve polovine 90-ih, sve dok plen od crne ekonomije nije postao predmet razdora između njihove dve porodice i drugova.
Razdor je vodio u rat oko osiguranja i budućeg oplođavanje stečenog kapitala, za šta su dobri odnosi sa Zapadom (Milo) bili mnogo snažnija i sigurnija opcija, od onih koje je mogao da ponudi tadašnji ruski establišment (Milošević).
Slično kao Patriotski savez, fantomska organizacija koja je zasipala Tanjug i druge režimske medije dugim saopštenjima, isto kao i plemena Vasojevića i Kuča, koji su se zaklinjali na vernost predsedniku Miloševiću, tako su se i sada organizovale patriote na podršku predsedniku Đukanoviću.
Sam Đukanović se povodom “intronizacije” vladike Joanikija ponaša kao da je već izgubio predsedničke izbore, kao da je zakletvu položio novoizabrani opozicioni vladar, čiju pobedu ne priznaje.
Nenad Čanak se kandidovao za Đukanovićevog Remzija Klarka, odnosno za regionalnog uglednika koji će što glasnije da ponavlja kako je Milo “nevin”, kao što je Klark svojevremeno za Miloševića.
Liberalna javnost u Srbiji koju oličava Čanak jeste bila dobar saveznik Đukanoviću svih ovih godina, ali sada mu ne olakšava “detronizaciju”, naprotiv, kao da ga svesno podstiče da igra na “sve ili ništa”. A to je najtragičnija vrsta pokera za svakog autokratu na zalasku moći.
Nemoguće je da je srpska liberalna javnost toliko izgubila osećaj za realnost, a ukoliko jeste moguće, onda je to siguran znak da neminovno sledi smena generacija i uspostavljanje nove i svežije atmosfere u javnom životu.
U pravoj stvarnosti, Vučić je odavno preuzeo Đukanovićevu političku ulogu kada je reč o interesima Zapada, odnosno prisustvu NATO snaga na Balkanu, iz razloga koji se ne tiču samo Srbije. Bez Vučićeve konstruktivnog doprinosa ne bi bilo moguće sprovesti članstvo Crne Gore, ni članstvo Severne Makedonije u NATO.
Dok su liberalni krugovi u Beogradu uzdisali 2017. kako je Đukanović uspeo da civilizacijski uzdigne svoju državu ulaskom u zapadni vojni savez, dotle je Vučić garantovao sprovođenje tog procesa.
Između ostalog i time što je bivši žandarm i ratnik protiv NATO Bratislav Dikić sedeo u crnogorskom zatvoru, zbog slučaja “pokušaj državnog udara na izborni dan 2016”.
Niste morali uostalom da budete vidoviti da biste shvatili da će ustoličenja baš na Cetinju izvesno biti. Dovoljno je bilo videti vest sedam dana pre “intronizacije” da je u Podgorici zaplenjena pošiljka od tone i po kokaina.
Jača poruka od te da zapadne dubinske bezbednosne strukture podržavaju vladu Abazovića, Krivokapića i Bečića ne postoji.
Videlo se i da su patrijarh i mitropolit doleteli na Cetinje vojnim helikopterom, dakle letelicom NATO armade, da je američka ambasada u Podgorici u objavama na društvenim mrežama pozivala na poštovanje verskih sloboda…
Videlo se i da Krivokapić odlično razume sve – bio je tronut do suza, baš kao i Vučić u izbornoj noći 2012.
Bonus video:
