Ustavobranitelj Aleksandar Vučić odlučio se da za ovaj izborni ciklus akcenat vrati na proverene patriotske hitove. Dosta je bilo suvoparne ekonomije i BDP – vraćamo se na radikalsku eru. Ali, kao svaki hitmejker, predsednik je radikalsku retoriku rebrendirao. Sad su ciljevi uži, jer se i teritorija smanjila; sad su metode pacifističke, jer rat više nije seksi. Sad guramo himnu, zastavu, mantiju.
Zato hajde da institucionalizujemo lažni patriotizam: himnu uvedite u učionice, izmislite praznik zastave, a muke SPC po Crnoj Gori temeljno spinujte, tako da ispadne da je predsednik smrtni neprijatelj Mila Đukanovića. Ne njegov politički blizanac, ne ni njegov poslovni partner (da, mislim na fotografiju s Dahlanom), nego baš neprijatelj, onako – sudbinski.
Takođe, prikažite predsednika kao patrona Crkve. Ne kao onog koji mitropolite zastrašuje i cenzuriše, ne kao osobu koja se vrlo otvoreno meša u izbor crkvenih poglavara, ne kao kukavicu koja je odbila poziv da poseti Crnu Goru. Ne kao “izdajnika i neznalicu” (kako ga je zvao pokojni Amfilohije). Salijte, zato, spomenik predsedniku od naslovnica tabloida. Napravite mu omaž od snimaka s njegovog instagram profila. Multimedijalno ga oplemenite.
A zašto je to potrebno?
Pa, potrebno je jer smo ušli u desetu godinu vlasti SNS. Potrebno je jer ideologija i propaganda sad već imaju veoma limitirani doseg, jer i laž ima rok trajanja, pa se sad vlast održava bukvalno na goloj sili i novcu. Potrebno je zato što se promenila administracija u Vašingtonu, a mi smo se opet kladili na pogrešne. Potrebno je i jer Muti ide u penziju, a Zeleni ozbiljno pucaju na kancelarsko mesto. A oni su nezgodni, ti zeleni: em insistiraju na vladavini prava i demokratiji, em nisu Narodnjaci kao CDU.
A gladnih usta kod nas nikad više.
Zato ćemo pod mantiju da sakrijemo 6 miliona koje smo tokom leta iz budžeta države i grada dodelili porodici Kisić i bivšem šefu FSS Kokezi. Na isto mesto gde smo hteli da sakrijemo 600 miliona za Premijer ligu. A ispod zastave, e tamo ćemo okupiti sve Srbe regiona, da se ne vidi kako predsednik nikad nije bio izolovaniji u istom, kako mu je propao “mali Šengen”, kako o njemu i Vašington post i Njujork Tajms pišu kao o diktatoru. Himnom ćemo zaglušiti žalbe struke na novi uspon korone. Nema veze što neće imati ko da je sluša kad na semaforu u svim opštinama bude crveno, pa se deca vrate pred televizore umesto u klupe.
Kako je to zgodno!
Kad ne moraš da misliš o političkom programu, kad se prosto vratiš na matrice koje su ti odredili prethodnici, giganti patriotske misli i propalih ratova. Još ako si ih gledao kako rade izbliza, pa si naučio trikove, kako je lako da ih ponovo prodaš istim ljudima. Kako je slatko kad ih vidiš da gutaju istu mantru iznova i iznova. Pa ako ne progutaju mantru – progutaće besplatno brašno i šećer, jednu crvenu, šta fali, malo li je? A ako neće ni to, popiće, bre, batine – ni prvi ni zadnji, šta ti je?
I dobro, proći će i ovaj izborni ciklus, niko se neće preterano iznenaditi ako predsednik ostane predsednik, a opozicija ostane opozicija, ali šta ćemo sa smetlištem istorije od kog strahuje Vučić? Neće mu valjda to biti sudbina?
Bonus video:
