BALKAN

Politički kalkulanti i medijska gerila

Kada upravljačka društvena elita medije doživljava isključivo kao političko sredstvo, onda je za očekivati njenu blagonaklonost prema formama koje će čovjeka (a za pomenutu elitu on je prevashodno glasač) držati zatvorenog u zoni privatnih trivija i banalne zabave

2838 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Ono što bismo danas već mogli nazvati klasičnim konceptom medija u značajnoj se mjeri zasnivalo na određenoj dozi mistifikacije medijske uloge i strukture. Na takvom doživljaju gradio se odnos između kreatora i konzumenta medijskog sadržaja, pa se informaciji vjerovalo samo onda kada je njen izvor bio poznat i pouzdan, ili ako je plasirana ili korišćena u formi iza koje je stajao neko čije je autorstvo bilo prepoznatljivo. Jednostavnije rečeno, u tom skoro pa arhiviranom modelu važilo je pravilo da odnos između društva i medija mora počivati na takođe već pomalo klasičnom pojmu odgovornosti.

U današnji demistifikovani i prilično anarhični medijski prostor - sve manje zavisan od neke institucionalne logistike i sve manje uslovljen profesionalnom, etičkom i estetičkom zadatošću - hrupilo je nešto što bi se uslovno moglo nazvati medijskom gerilom. Gledano i slušano lice u milionskim pregledima danas može postati bilo ko i može izreći bilo šta, a to mu olako može obezbijediti status uticajne ličnosti u nepreglednom moru medijske proizvoljnosti i uglavnom trivijalnosti.

Ipak, onaj glavni problem tog fenomena ne može se sagledati iz pozicije gerile koja nadire, već iz pozicije društva koje se povlači. Tu se postavlja ključno pitanje - zašto se društvo sa svim svojim regulatornim, ne cenzorskim, mehanizmima ponaša tako defetistički? Asanžov slučaj, recimo, pokazuje da su nosioci moći u društvu i te kako agilni kada se u tom nekontrolisanom svijetu kakav je internet pojave sadržaji „štetni” po njihovu moć. S druge strane, društveno-politička elita ne vidi nikakvu štetnost u tome što razni živopisni likovi, uvjereni da je njihovo životno iskustvo najbolja škola, grade sa svojih virtuelnih platformi vrednosni sistem mladih.

Ako, pak, problem sagledamo iz pozicije konzumenta tih sadržaja, običnog čovjeka, onda ćemo uvidjeti da se on samo vodi sopstvenim htijenjima i očekivanjima, a ona su, ne treba imati iluzija, uglavnom usmjerena ka onome za šta nije potrebno ulagati neki veliki napor. Iz tog privatnog kolopleta žudnji i fascinacija običnog čovjeka nastala je dobitna formula koja je omogućila ekspanziju influeserskih, vlogerskih i jutjuberskih uradaka, koji ne traže napor ni u kreaciji ni u konzumaciji i koji su, kao svaka trivija, veoma zavodljivi.

A sada ponovo o društvu (svaka sličnost s našim je slučajna). Kada upravljačka društvena elita medije doživljava isključivo kao političko sredstvo, onda je za očekivati njenu blagonaklonost prema formama koje će čovjeka (a za pomenutu elitu on je prevashodno glasač) držati zatvorenog u zoni privatnih trivija i banalne zabave. U kalkulacijama te elite mnogo je bolje da tinejdžer provodi vrijeme u polemici oko cijene ferarija Bake praseta nego, ne daj bože, pred kakvim edukativnim sadržajem. Kao što je bolje da armiji pratilaca neka influenserka otkriva nove recepte za sreću, daje preporuke za „fancy”, upozorava na „out”, i usput ispriča o svojim dramatičnim iskustvima kod pedikira, nego da se za to vrijeme virtuelizovani pratioci žeste u destruiranoj stvarnosti.

I, na kraju, kako da tome odoli običan čovjek, čeljade jadno, kada je sve to tako lahko i prhko, ne tjera na mozganje i djeluje dohvatljivo. Pogotovo što ne mrači s tamo nekim pričama o krizama, korupciji i kriminalu. Time neka se bave klasični mediji koji su, uzgred, već uveliko preuzeli mehanizme od svih tih virtuelnih i rijaliti formi.

Autor je književnik i književni kritičar

(okruzenje.net)