Kad je legendarni film Luisa Bunjuela »Zlatno doba« počeo da se prikazuje u pariskom bioskopu Panteon, a zatim još šest dana u prepunoj sali Studija 28, tadašnji intelektualni krem Pariza kao i većina građana ćutali su sa nerezumevanjem i neodobravanjem, još nespremni da prihvate ultimativnu slobodu nadrealista.
Desničarska štampa se, logično, obrušila na film, a njihove organizacije opskurnih naziva »Kraljevi kameloti« i »Patriotska mladež« napali su bioskop. Cepali su izložene nadrealističke slike, lomili fotelje, bacali bombe na platno...
U ime očuvanja javnog reda i mira šef policije jednostavno je zabranio film. Zabrana prikazivanja »Zlatnog doba« ostala je na snazi narednih 50 godina. Počeo je da se prikazuje u Njujorku 1980.godine, a godinu dana kasnije i u Parizu. Voleli ga ili ne, razumeli ga ili ne, bez ovog filma ne možete da razumete evropsku kulturu i njeno nasleđe. Nema poštenog filmadžije koji ga nije bar jednom odgledao nakon što je »oslobođen«.
Činjenica da je zabrana jednog policijskog šefa »bunkerisala« slavni film tokom čitave polovine veka relativno je nepoznat, možda i zaboravljen, ali upozoravajuć primer iz novije istorije Evrope koji otkriva obrazac funkcionisanja militantnih desničara i način na koji se ekstremistička ideologija nameće društvu i ćutljivoj većini. To je primer kako ga većina, sklona konformizmu i ćutanju, prihvata i nesvesno podržava destruktivnu ideologiju.
Ko ne nauči istoriju, ona mu se ponavlja, kao i svim lošim đacima, i farsično i tragično. A u regionu, posebno u Srbiji i Republici Srpskoj, dominiraju i vladaju najlošiji đaci.
Moram da priznam da me je na izbor primera sa »Zlatnim dobom« inspirisalo i to što režim u Srbiji, sa svojih dominantnih medija, ubeđuje konformističku većinu da živi u »zlatnom dobu«, baš taj izraz je u opticaju. Ali, pravi razlog da se posegne za podsećanjem na sudbinu »Zlatnog doba« u stvari su najnoviji događaji u Beogradu.
U Beogradu se umnožavaju murali, grafiti i slične škrabotine kojima se veliča Ratko Mladić, osuđeni ratni zločinac i glavni odgovorni za genocid u Srebrenici. Režim je zabranio građansku akciju brisanja jednog od tih sramnih murala, a kao razlog za zabranu naveli su, poput onog pariskog šerifa sa početka teksta, mogućnost izbijanja sukoba, javni red i mir. Da se naivni ne dosete.
Providan i licemeran razlog da se zabrani akcija Inicijative mladih za ljudska prava i drugih antiratnih aktivističkih organizacija totalno je ogoljen do kraja dana, jer je postalo jasno da brojne policijske snage u opremi za razbijanje demonstracija, kao i podjednako brojni policajci u civilu, izmešani sa slično obučenim pripadnicima fašističkih organizacija, ne čuvaju nikakav mir i nisu tu dovedeni da spreče sukobe i nasilje, već čuvaju – mural Ratka Mladića.
Jedine žrtve uličnog nasilja, brutalne policijske akcije privođenja i hapšenja bile su dve žene, mirovna aktivistkinja Aida Ćorović i Jelena Jaćimović, mlada beogradska slikarka i dizajnerka. Slični scenariji ponavljali su se i narednih dana. Recimo, prilikom akcije brisanja škrabotine u kojoj se zločinac proglašava za heroja, na Domu omladine, u samom centru Beograda, napadnuta je u prisustvu policije novinarka Snežana Čongradin, poznata po brojnim tekstovima podsećanja na genocid u Srebrenici, na temu sa kojom ovo društvo uporno odbija da se suoči.
Usledili su i napadi na antiratnu i feminističku organizaciju Žene u crnom. Nakon što im je posle jednog protesta otet baner na kome je pisalo »Nikad nećemo zaboraviti Srebrenicu«, u samo nekoliko dana vrata i zid hodinika koji vodi u prostorije Žena u crnom išarani su psovkama, uvredama i pretnjama smrću.
Da li je policija uhapsila izgrednike, da li je tužilaštvo nešto preduzelo, da li je pokrenut neki sudski postupak za kažnjavanje? Naravno da ne, pa režim je taj koji ohrabruje huliganske napade i drsko ih štiti objašnjenjima koja vređaju pristojnost, poput toga da napadači koriste gumene čekiće. Pazi, gumene čekiće. Gde li se to kupuje i otkud predsedniku Srbije ta informacija, ako niko od huligana sa »gumenim čekićima« nije priveden?
Da li je i sekira, upravo tih dana, ubačena kroz polomljene prozore na zgradi na jevrejskom groblju u Beogradu bila gumena? Ili je sve to samo nadrealizam potomaka zločinaca iz devedesetih?
Da upotpunimo sliku tog modus operandi po receptu pariskog šefa policije, još samo treba pomenuti i da je zabranjena tribina aktivističke organizacije Novi optimizam u Zrenjaninu koja je bila posvećena kršenju ljudskih prava u, iznenadna otkrivenom, radnom logoru kineske kompanije Ling Long za oko 500 Vijetnamaca koji žive u pasjim uslovima, bez pasoša, ucenjeni i obespravljeni.
Elem, bilo kako bilo, »zlatno doba« nastupilo je za nacionalističke ekstremiste, koji uživaju otvorenu zaštitu i podršku policije, kao i za njihove žvrljotine negiranja genocida i slavljenja zločinaca. Žvrljotine su preživele, stid nije. Jer, tiha većina i dalje bira ćutanje i nemešanje, nesvesna efekta kuvane žabe, dobro poznatog postupka kojim su svojevremeno pripremljeni ratovi devedesetih.
Propuštena šansa da se u proteklih dvadesetak godina iskreno suoči sa prošlošću nalazi se u samom korenu narastajuće fašizacije društva. U medijima pod kontrolom režima otvoreno se negiraju zločini i veličaju zločinci iz 90-ih zahvaljujući tome što je kod ljudi masovno, uporno, godinama negovan zaborav i relativizacija, dok se konačno nije slobodno prešlo na istorijski revizionizam i obnavljanje neprijateljstava prema susednim državama i nacijama. To što se u vreme nakon demokratskih promena, posle 5. oktobra 2000. godine, gromoglasno ćutalo o »slonu u sobi« došlo je na naplatu. Pričalo se mnogo o evropskim iskustvima suočavanja sa prošlošću, a radilo se sve suprotno od toga.
Antiratni pokreti, udruženja i organizacije koji su nastali i delovali tokom 90-ih u Srbiji, većinom nisu nakon 2000-ih uspeli da održe žar i aktivizam i logički ga preusmere upravo na najvažniju temu – suočavanje sa prošlošću. Nisu učili na najboljim evropskim primerima iz kojih se vidi da u postratnom društvu ne može biti pravog napretka, ni demokratizacije društva bez toga. Jedna od retkih organizacija koja je suočavanje sa prošlošću stavila u fokus svog aktivizma su Žene u crnom. Zato su bezbednosne pretnje njihovom aktivizmu danas veće nego neposredno po završetku ratova. Napadi na Žene u crnom su lakmus papir ovog društva.
Evropski zvaničnici kao nekakvu praznu mantru ponavljaju da je Srbija, kao i druge zemlje Zapadnog Balkana, deo evropske porodice i da joj se smeši perspektiva članice EU. Situacija je takva da dve godine nije otvoreno nijedno novo poglavlje u procesu pristupanja i to s mnogo razloga, nije sad mesto da ih sve nabrajamo ovde. Ali, onaj najvažniji, kao svaki slon u sobi, nameće se sam po sebi - u svojoj osnovi EU je mirovni projekat, a u samim temeljima mira utkana je ideja antifašizma. Aktuelni režim u Srbiji baštini ratnohuškačku politiku i retoriku iz devedesetih godina (logično, jer u pitanju su isti ljudi) i ta ista politika postala je dominantna u javnom diskursu.
Nesumnjiva je otvorena režimska podrška divljanju fašističkih i desničarskih, huliganskih grupa. Ta podrška je institucionalizovana, jer je izbrisana granica između delovanja zvanične policije i parapolicije koju čine huliganske grupe.
Da li je logično da se najviši predstavnici EU, kao predstavnici mirovnog projekta, povezuju i hvale predstavnike ratnohuškačkih projekata, a Srbiju drže van svojih granica? Odgovor na ovo pitanje je gotovo do bola očigledan i logičan, kao slon u evropskoj sobi. I podjednako, potpuno je jasno da bez ulaska Srbije u EU, neće biti prave podrške ovdašnjoj mirovnoj, antifašističkoj agendi i politici. Antievropska politika će nastaviti da jača i pravi od Srbije ksenofobično, mrziteljsko bure baruta.
Autorka je slobodna novinarka iz Beograda
Kolumna se objavljuje kroz projekat "Različiti putevi – zajedničke vrijednosti", koji sprovodi Centar za građansko obrazovanje (CGO), u saradnji sa fondacijom Heinrich Böll iz Berlina, Inicijativom mladih za ljudska prava iz Zagreba, Udruženjem za modernu istoriju iz Sarajeva i Forumom ZfD - kancelarijom iz Beograda. Projekat je podržan od strane EU, kroz program "Evropa za građane".
Bonus video:
