NEKO DRUGI

Inflacijska jeres

Bauk inflacije ponovo kruži svijetom. Ekonomisti bi morali biti uzdržaniji kada preporučuju (ili odbacuju) različite strategije borbe protiv nje

4310 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Posle dugog perioda mirovanja, u kom je najveća briga kreatora ekonomskih politika bila deflacija cena, bauk inflacije ponovo kruži svetom. Iznova se otvaraju stare debate o tome kako najbolje zaštititi stabilnost cena.

Treba li odmah aktivirati monetarne i fiskalne kočnice smanjivanjem potrošnje i podizanjem kamatnih stopa - u skladu s receptom za rešavanje problema inflacije koji nudi ortodoksna ekonomija? Ili treba poći u suprotnom smeru i smanjiti kamatne stope, kao što čini centralna banka Turske pod vođstvom predsednika Recepa Tayyipa Erdoğana? Ili treba odabrati direktniji pristup i intervenisati uvođenjem kontrole cena i kažnjavanjem velikih kompanija koje direktno utiču na njihov nivo, kao što predlažu neki ekonomisti i istoričari u Sjedinjenim Državama.

Ako imate spreman odgovor i bez mnogo razmišljanja podržavate jednu i odbacujete ostale opcije - možda je vreme da ponovo razmislite. Ekonomija nije nauka sa čvrstim pravilima. Različite situacije zahtevaju različita rešenja. Jedini validan odgovor na pitanje o najboljem putu glasi: „Zavisi od mnogo faktora“.

Rešenje za problem inflacije koje predlaže ortodoksna ekonomija često proizvodi skupe neželjene efekte (stečaji i rast nezaposlenosti) i ne daje dovoljno brze rezultate. U nekim situacijama dobre rezultate daje režim kontrole cena, na primer za vreme rata.

Takođe, u slučajevima kada je visoka inflacija proizvod pre svega inflatornih očekivanja, a ne stanja „temeljnih“ ekonomskih parametara, privremena kontrola plata i cena može pomoći da se akteri koji najdirektnije utiču na nivo cena usklade i prihvate novi ekvilibrijum na nižoj stopi. Takvi „heterodoksni“ programi bili su uspešni 80-ih godina u Izraelu i nekoliko južnoameričkih zemalja.

Čak ni ideja da spuštanje kamatnih stopa može doprineti smanjivanju inflacije nije sasvim neprihvatljiva. Postoji škola mišljenja u ekonomiji - koju veći deo današnjeg ekonomskog establišmenta odbacuje - koja inflaciju dovodi u vezu s faktorima koji doprinose rastu cena rada i sirovina, kao što su visoke kamatne stope (koje podižu cenu obrtnih sredstava).

Inflatorni efekat visokih kamatnih stopa poznat je kao „Cavallov efekat“, po nekadašnjem argentinskom ministru finansija koji je na toj temi doktorirao na Harvardu 1977. (U ironijskom obrtu, kada je 90-ih stupio na dužnost ministra finansija u Argenitni, zemlji opterećenoj dugotrajnom visokom inflacijom, Cavallo se opredelio za sasvim drugačiju strategiju utemeljenu na fiksiranju kursa i punoj konvertibilnosti.) Ova teorija je u nekim slučajevima dobila i empirijsku potvrdu.

Zato je besmisleno podsmevati se trenutno nepopularnim idejama o inflaciji kao obliku „poricanja nauke“, slično odbijanju vakcinacije za covid-19, mada neki istaknuti ekonomisti to rado čine. Zapravo, trenutak kada se za naša zapažanja o stvarnom svetu pokaže da se ne mogu uskladiti sa prihvaćenim teorijama savršena je prilika za mlade i pametne ekonomiste da demonstriraju da se problematična zapažanja mogu objasniti, ako u obzir uzmemo određene osobene uslove. Prava ekonomska nauka je uvek kontekstualna, a ne univerzalna.

Šta bi jedan kontekstualni pristup inflaciji danas podrazumevao?

Aktuelna inflacija u Sjedinjenim Državama i mnogim drugim naprednim ekonomijama značajno se razlikuje od inflacije koju smo imali 70-ih godina 20. veka. Današnja inflacija niti je hronična (bar zasad) niti je generisana spiralama rasta cena i plata i indeksacijom zarada.

Čini se da je inflatorni pritisak danas proizvod prolaznog skupa okolnosti, kao što su pandemijom uzrokovana preusmeravanja potrošnje sa usluga na robe, te problemi u funkcionisanju lanaca snabdevanja i drugi poremećaji u proizvodnji. Zarade su zaštićene ekspanzivnim merama monetarne i fiskalne politike, ali i one su privremene. Alternativa je bio dramatičan kolaps zaposlenosti i životnog standarda.

Pod takvim okolnostima kreatori politika u razvijenim zemljama morali bi se uzdržati od nepromišljenih reakcija na rast inflacije. Kao što pokazuje istoričar Adam Tooze, na tranzitornu inflaciju treba reagovati odmereno, bilo regulatornim merama ili merama monetarne politike.

Najbolji argument protiv kontrole cena nije tvrdnja da su takve mere „neuskladive sa naukom“ već činjenica da zasad nema potrebe da razmatramo tako radikalne mere. Isto važi i za ortodoksne ekonomske politike: centralne banke moraju pokazati malo strpljenja pre nego što počnu da podižu kamatne stope.

Šta je sa Erdoğanovim tvrdnjama da je visoka inflacija posledica, a ne uzrok visokih kamatnih stopa? Validnost takvih tvrdnji uvek je bila sumnjiva, s obzirom na mnoštvo makroekonomskih problema koji se već dugo gomilaju u Turskoj.

Ali čak i ako neku dilemu ne možemo razrešiti unapred, vreme i činjenice će pokazati koja teorija je u datoj situaciji imala najviše smisla. U slučaju Turske, više je nego jasno na kakve zaključke upućuju saznanja prikupljena otkako su kreatori ekonomskih politika započeli Erdoğanov eksperiment.

Pre svega, uprkos smanjivanju referentne stope centralne banke - kamatne stope koju monetarne vlasti direktno kontrolišu - tržišne kamatne stope su nastavile da rastu. Ulagači i štediše su zahtevali više kamatne stope i to je podiglo cenu kredita za zajmoprimce.

To se kosi sa tvrdnjama da niže referentne stope efektivno smanjuju troškove proizvodnje. To takođe pokazuje da rast kamatnih stopa ukazuje na neke dublje ekonomske probleme, na neizvesnost u pogledu ekonomskih politika i rast inflatornih očekivanja u budućnosti.

U nekim situacijama, kao u slučaju Turske, argumenti ortodoksne ekonomije su ispravni. Eksperimenti koji se udaljavaju od konvencionalnih politika mogu nas skupo koštati. Ali to ne znači da u ekonomiji postoje univerzalna pravila ili da ekonomske politike treba razvijati na osnovu preovlađujućih stavova ekonomskog establišmenta. Da je tako, neke od najvažnijih inovacija u ekonomskoj istoriji - na primer Nju dil u Sjedinjenim Državama ili industrijske politike u Istočnoj Aziji posle Drugog svetskog rata - nikada se ne bi dogodile.

Zapravo, i sama ciljana inflacija, kao danas dominantni okvir za vođenje monetarne politike, proizvod je osobenih političkih i ekonomskih okolnosti na Novom Zelandu 80-ih godina 20. veka, bez utemeljenja u monetarnim teorijama i politikama onog vremena.

Ekonomisti bi morali biti uzdržaniji kada preporučuju (ili odbacuju) različite strategije borbe protiv inflacije. A kreatori politika, osim što treba da uzmu u obzir sve ekonomske dokaze i argumente, moraju pokazati više skepse prema ekonomistima koji nastupaju sa neodmerenom samouverenošću.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)