Otkrića izneta u izveštajima nazvanim Pandorini i Švajcarski papiri samo su mi poslužila kao povod da se, nezavisno od rasprava o razlikovanju zakonito i nezakonito stečenog bogatstva, iznova pitam šta to nagoni ljude da gomilaju novac i imetak koji prevazilaze njihove i mogućnosti njihovih potomaka da ih konzumiraju i potroše za života.
Šta će dođavola bilo kome na ovom svetu toliko luksuznih vila, automobila, aviona, kamiona, jahti, deonica, ogromnih svota novca na više bankovnih računa i sl.? U redu, znamo šta sve novac pribavlja i omogućava, ali retko pomišljamo da se spustimo na dublji nivo, u temelje te bezumne opsesije. A to je neurobiologija. Šta nam ona govori?
Kao i sa alkoholom, drogom, duvanom, lekovima, hranom, seksom, kockanjem ili poslom, može se postati žrtva zavisnosti od novca.
Ovo se manifestuje kroz sva ponašanja koja izviru iz opsesije sticanjem, akumulacijom, umnožavanjem novca ili njegovim trošenjem.
Kao što alkoholičar svoje dane organizuje oko nabavke i konzumiranja alkohola, zavisnik od novca živi samo da bi ga akumulirao, uvećavao, trošio i ponovo iz početka, u krug.
Lepota neuronauka u tome je što potvrđuju mnoge uvide nekadašnjih velikih umova. Tako i da je Spinoza bio u pravu kad je u svojoj Etici pohlepu svrstao u bolesti uma, koja se nažalost ne identifikuje kao bolest.
To da novac upravlja svetom, da „vrti gde burgija neće“, odnosno iskrivljuje i korumpira sve životne procese i karaktere, postalo je opšte mesto, nešto što se podrazumeva, što nam se baš ne sviđa, ali verujemo da je prirođeno čoveku, pa nemamo kud nego da prihvatimo tu činjenicu kao našu fabričku grešku.
Kao i rat.
Koji, reći će mnogi pametni ljudi, takođe ima veze sa novcem.
Prema definiciji Gabora Matea (U svetu gladnog duha - Bliski susret sa zavisnošću, Kontrast, Beograd, 2019), zavisnost je bilo koje ponavljano ponašanje, u vezi sa supstancama ili ne, u odnosu na koje se osoba oseća primoranom da ga nastavlja, bez obzira na negativne posledice koje ono ima na život te osobe ili drugih ljudi.
Prepoznatljive odlike bilo koje zavisnosti su: unutrašnja prinuda, preokupacija, oslabljena kontrola, istrajnost, recidiv i žudnja.
Istraživanja sprovedena i na životinjama i na ljudima su pokazala da zajednički moždani sistemi, moždane hemikalije i farmakološki mehanizmi obrazuju osnovu svih zavisnosti.
Sve zavisnosti, bilo u vezi sa supstancama ili ne, dele stanja uma kao što su žudnja i sram i ponašanja kao što su obmana, manipulacija i recidivnost.
Doduše, što se tiče srama, za razliku od alkoholizma ili narkomanije, opsednutost novcem ne samo da nije predmet prezira ili osude, već je danas društveno prihvaćena, opravdana, podsticana i glorifikovana.
Mate dalje objašnjava da iako ima onoliko oblika zavisnosti koliko i ljudskih aktivnosti, neurobiološki postoji samo jedan proces zavisnosti.
Ista moždana kola su oštećena u svim oblicima zavisnosti.
Svi zavisnici, bilo da se radi o zavisnostima od psihoaktivnih supstanci ili bihejvioralnim zavisnostima doživljavaju iste mentalne i emocionalne procese kada se bave svojom zavisnošću.
Tada se jednostavno isključe misleći delovi mozga, tzv. izvršni centri. Istraživanja su, na primer, otkrila da su tokom kupovine električna pražnjenja u moždanim kolima koja upravljaju zadovoljstvom pojačana, u suprotnosti sa kolima racionalnosti.
Neurolog Majkl Depe kaže da „što je proizvod skuplji, to kupci postaju luđi.“
A kada kupuju stvarno skupe proizvode, deo mozga koji se bavi racionalnim mišljenjem smanjuje aktivnost na bezmalo nulu.
Iako forma i fokus zavisnosti mogu varirati, isti skup dinamika je u korenu svih njih: zavisnosti nisu samo skupovi različitih poremećaja, već manifestacije osnovnog poremećaja koji se može izraziti na mnogo načina.
Zavisnički proces upravlja svim zavisnostima i uključuje iste neurološke i psihološke kvarove.
U uzaludnom pokušaju da ispune i zatrpaju unutrašnju prazninu, zavisnici u visokom procentu kombinuju dve ili više zavisnosti.
Istraživanjima koja navodi Mate otkriveno je da zavisnici od seksa, patološki kockari, kupoholičari, radoholičari itd. padaju pod uticaj i drugih destruktivnih navika.
Ne čudi onda pojava da „lovatori“ često imaju probleme i sa drugim zavisnostima (promiskuitet, alkohol, droga, kleptomanija, kocka, rizična ponašanja i sl.).
To je, kaže Mate, zato što zavisnosti nikada ne mogu istinski zameniti životne potrebe koje privremeno svrgavaju. Lažne potrebe kojima one služe, ma koliko često bivale zadovoljene, ne mogu nas ispuniti.
Mozak nikada ne može, takoreći, osetiti da mu je dosta, da može da se opusti i da nastavi sa drugim bitnim poslovima.
To je kao da ste posle celog obroka ostali gladni i morali da odmah svu svoju energiju usmerite na ponovno dobavljanje hrane. Neki zavisnici od novca razvijaju fobiju od njegovog nedostatka, ma koliko ga već posedovali.
Mehanizam zavisnosti, neprestana klackalica između žudnje i nagrade je intenzivan i znatno ometa sposobnosti rasuđivanja. I ne samo rasuđivanja, već ugrožava i emocionalne sposobnosti, zdravo emocionalno povezivanje sa ljudima i svetom.
Ne upravlja našim svetom i našim životima novac, već poremećaj zavisnosti od novca.
Da li je institucionalni lek da takvi zavisnici budu sprečeni da dospeju ili da se održe na javnim funkcijama koje im omogućavaju da hrane svoju zavisnost nauštrb celog društva? A šta kad u nadležnim institucijama sede isti takvi?
Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja
Bonus video:
